Пре 425 година у Риму је спаљен Ђордано Бруно. Особа која је постала икона позитивизма и позитивне науке, мученик којег су реакционарне силе и мрачне снаге средњег века спалиле на ломачи због његових научних теорија које су биле испред свог времена. Тако нас је учила школа. Тако је обичном народу сугерисао 19. век, век победничког успона позитивне науке, век у којем се чинило да се успон неће зауставити.
Међутим, након 19. века, уследио је 20. век, који је крунисао достигнућа позитивне науке масовним жртвама у два светска рата и многим другим револуцијама. А након њега дошао је 21. век, чији су научни успеси попримили застрашујући карактер блиског поробљавања човечанства. Ту су експерименти са геномима, крижање људи и животиња, али и развој вештачке интелигенције.
Но, паралелно са овим двосмисленим успесима, данас имамо и стварна постигнућа у области историјске науке. Данашњи научници читају више и пажљивије, а из њихових истраживања почиње да се назиру различите слике о победничком ходу науке и њених признатих икона. На пример, показало се да Исак Њутн није био само физичар, већ и окултиста, те да је значајан део његових научних радова посвећен алхемији, док су му најважнији радови – по његовом мишљењу – били они који се бавили предвиђањем краја света.
И само Лондонско Краљевско друштво је, како се испоставило, потекло из окултног розенкројцерског покрета, који се више бавио рушењем старе науке, засноване на аристотеловој филозофији, него што је промовирао нову науку. Нова наука је желела да уништи све духовне и филозофске темеље претходног научног сазнања, оснивајући нови „храм науке“ на чистом емпиријском експерименту.
„Нема ничега осим материје, њених својстава, објеката и проширења“ – то је био мото нове науке, која је била опремљена лењирима и сочивима. Све треба измерити – такав је био њен идеал. Идеал, руку на срце, није баш најузвишенији. Ипак, изненађује чињеница да су темељ новог „храма науке“ чинили људи сасвим другачијег кова. Њутн, на пример, сматрао је своје „силе“ живим ентитетима и објашњавајући их, користио је термине попут „симпатије“ и „антипатије“, уместо „закона привлачења“. Посветио је много својих радова (не мање него алхемији) божанској природи светла, и сигурно би био изненађен сазнањем да у „просторно-временском континууму“, који је нова наука поставила као основу универзума, за светло уопште није било места.
Када се окренемо Бруну, вероватно нас више неће изненадити мишљење савремених научника. Они ће, помало обазриво и тихо, рећи да Ђордано Бруно није био никакав научник у данашњем смислу те речи. Али ни у време када је живео, није имао репутацију научника. Бруно је био класичан ренесансни маг, и то маг на самом издисају ренесансне магије, са значајним скретањем према мрачнијим праксама.
Први ренесансни магови, као што су Фићино и Миандола, придржавали су се одређених норми. Они су често расправљали о томе да магија не противречи хришћанству и улагали много труда како би доказали побожност својих вештина. Бруно, који је закључивао век ренесансне магије, више није имао обзира. Он је са гневом одбацио сваку „побожност“. Христа је називао „магом“, који је имао сопствени „магијски програм“ – који њему, Бруну, није био интересантан.
„Христос је преварант“, директно је тврдио Бруно. „Христа треба одбацити“.
Међутим, Бруно се више окреће демонима. Он је многе своје радове посветио управо вези са демонима.
Чини се да је јасно да црква није могла одобрити његове активности и да су га заправо спалили због тих вештина. Најбоља научна биографија Бруна, књига истраживачице његове ере и дела, Френкис Амели Јејтс „Ђордано Бруно и херметичка традиција“, нуди изванчан портрет овог необичног генија – бунтовника, револуционара, људи који је био крајње напет, готово ненормалан, и који је био принципијелно неспособан за складан суживот са другим људима.
„Уздигнут и арогантан, високо ценио своје мишљење и показивао мало стрпљења према свима који се нису слагали са њим“ – пред нама је портрет типичног психопате, својеврсног градског луђака који пати од маније великих идеја. Особе која при уласку у неки универзитет одмах тврди: „У медицини експерт, у разматрањима разуман, у предвиђањима неупоредив, у чудесној магији опрезан, у законима доследан, у моралу беспрекоран, у богословљу божански, у свим смисловима херојски…“. Није изненађујуће што су га образовани и научни људи сматрали градским лудаком, избегавали га и, генерално, бојали се да сарађују с њим.
Још изненађујуће је што је, упркос свом арогантном ставу, Бруно заправо био провинцијалац који није разумео ни науку. Када би изазвао неког на дебату и, из недостатка аргумената, морао побегне – из универзитета, града, земље, све до места где га још нису знали.
С обзиром на све ово, можемо рећи да је Бруно заиста био јединствен човек.
У Оксфорду је држао предавања, приказујући књиге Марсилија Фићина као своје. Када је био откривен, поново је побегао. И тако, изнова и изнова, до краја свог живота.
Савремени истраживачи сматрају да су његова математичка разматрања „шокантна“, научни закључци „бедни“, а његови апсурдни коментари о науци – од физике до астрономије – „застрашујући“. Према Ф. Јејтс, Бруно није био само „научник“ – он није био ни просветљени ренесансни маг. Његов циљ није био да унапреди науку, већ да се „врати ка мрачнијој, средњовековној некромантији“.
Другим речима, пред нама је типичан средњовековни црни маг. Његов омиљени јунак био је познати чаробњак Чеко д’Асколи, савременик Дантеа, који је био спаљен од стране инквизиције 1327. године због црне магије. Бруно заправо жели исто – да влада демонима. Његова крајња жеља била је враћање „првобитне египатске религије“ Хермеса Трисмегиста, кога је сматрао својим пророком.
Снага Бруна није била само у магији, већ и у феноменалној меморији коју је користио да би овладао „невидљивим силама које прожимају универзум“. Ова меморија уверавала га је да је он изузетан човек, месија, и да је његова судбина да влада светом.
Бруно није био спаљен само због црне магије, позивања демона, богохуљења и хуле на цркву, већ и због стварања тајних друштава која су имала за циљ подкопавање постојећег поретка. Тако га види Ф. Јејтс, мада се материјали о суђењу Бруну нису сачували.
И у томе је, заправо, Бруно наш јунак. Да ли можда представља савршени лик нашег времена? Сигурно јесте – он је изражење наших дана. Чудно је да Ђордано Бруно није постао икона савремених европских левичара. Иако није сигурно да они уопште знају ко је.
Владимир Можегов/Взгљад
