„Успело смо, Србијо моја!“, написао је на друштвеним мрежама хуманитарац Марко Николић из Врања, откривши да су малог Стефија – дечака којем су оба родитеља преминула, скупљена средства за нешто мање од једног дана.
Мали Стефан из села Белановце код Лесковца је још као мали остао без родитеља. Сада живи са деком Драгомиром у тешким условима – у једној собици без купатила и основних услова за пристојан живот. Међутим, уз помоћ Марка и добрих људи широм Србије ускоро ће овакав живот за дечака и његовог деку бити прошлост.
„Стефију ћемо реновирати целу кућу и обезбедићемо све услове. А сутра га водимо да му купимо све што му душа пожели. Браво, Србијо моја“, написао је у хуманитарац Марко.
Баш као што је мали Стефан расплакао Србију када је кроз сузе рекао да су му преминула оба родитеља, сада је то учинио поново – али овог пута од среће, док је у загрљају Врањанца Марка пустио сузе радоснице!
View this post on Instagram
Тужна прича малог Стефија
Подсетимо се, мали Стефи из села Белановце код Лесковца не живи живот просечног детета. Док његови вршњаци безбрижно одрастају, он, који је још као мали остао без родитеља сада живи са деком Драгомиром у тешким условима.
Њихов дом је мала собица, без купатила и основних услова за пристојан живот. Стефи се купа у лименом кориту, уз воду загрејану на шпорету. Али не тражи много – само једно, скромно купатило.
„Мени су мама и тата умрли“, каже Стефи у сузама. Упркос свему, не одустаје и заједно са деком чека неко боље сутра.
„Највише бих волео да имам купатило, да могу лепо да се окупам“, изговара овај храбри дечак у снимку Марка Николића, хуманитарца из Врања, док његов дека показује корито у којем унук проводи своје вечери уместо у топлој купки.
Сваког дана помаже деки – доноси дрва, ложи ватру и брине о својим љубимцима.
„Храним козу, куцу, мацу и гуске“, каже Стефи, поносан на то што и он доприноси њиховом домаћинству.
Његов осмех не одаје тежину живота који води, али када се сети родитеља којих више – нема крену сузе.
„Је л’ би волео да ти је мама сада ту?“, упитан је Стефи који од крокодилских суза није могао ни да изговори очекивани одговор.
Дека Драгомир, уморан од година и тешког рада, брине само о једном – да његов унук има боље сутра.
„Највише бих волео да има своју собу и купатило, да не мора да се мучи“, каже док гледа у скромни дом у којем живе.
