Прије, ево замало, тридесет година писац ових редова је слетио на Нови Зеланд. Тада им је почињала четврта година емиграције и Ана, која говори четири и по језика, је усавршавала свој енглески код, рецимо, Џона, ‘добродушног и широких видика’ Кивија с великим ОЕсИ (ОSE, или Over Sea Experience тј., с прекоморским) искуством. То је на Новом Зеланду, далеко доље на доњој, или како
они кажу горњој, страни Земље, важан дио њихове биографије. Џон је нове емигранте, на њихову велику радост и корист, подучавао енглески језик без новчане накнаде, наравно, из чисто ‘самаританских’ разлога. Био је искрен и није крио да је радио и за обавјештајне службе, па је, можда некако, тај његов труд ипак бивао награђен. Нови би емигранти долазили у његов топли дом и
побољшавали свој енглески. Ишло је то данима и седмицама и једном приликом када је писац дошао по своју ученицу Џон га је позвао у кућу. Сјели су и, уз пиће, причали о свему, а највише о Џоновом животу и свјетоназорима. У једном тренутку је проговорио и о томе како воли све људе и народе свијета осим, ваљда наравно, Маора, хиљадугодишњих насељеника и власника прекрасних отока у сред Тихог океана.
Маори су до доласка топова енглеске круне, заједно с три врсте шишмишева које је вјетар пребацио с неког другог копна те киора, полинезијских мишева, кунића, које су они донијели са собом као храну и извор укусних протеина, били једини сисавци на Новом Зеланду. Он се је, тако кажу, давно, пре појаве сисаваца, одвојио од копнене масе Аустралије. Писцу се је, послије разумљивог чуђења, одједном ‘разјаснила’ та мржња. Ако би неко требао некога да мрзи требало је бити обратно, размишљао је. Нису Маори дошли у земљу Џонових предака отимали им поља и њиве, убијали их или им рушили домове, нити су чинили женама и дјеци преружне ствари. Учинило му се је све јасно. Да, ваистину, тешка грижња савјести па онда, из ње изрођено, пресликавање дједовских злодјела на несретне Маоре је највјероватнији извор такве мржње. Но, оставимо ово ружно наслијеђе тој лијепој и далекој земљи. Није то наше! Али, како бијаше с мржњом, и како је с њом, овдје код нас, данас? Нажалост, било је, и још увијек има, једностране мржње у овим нашим балканским штокавским крајевима коју, раније, писац није истраживао нити је тражио њене узроке и изворе. Напросто,
постојала је и из ње су давни и нови српски преобраћеници, злотвори, учинили нечувено стравичне, а никада кажњене, злочине у другом свјетском рату, послије њега, као и у овом задњем из деведесетих година. Наравно, они су дјеловали, и дјелују, у оквиру одређеног нељудског система и у складу с његовим циљевима али обоје, и систем и његови циљеви, нису предмет овог текста.
Питање на које ћемо покушати дати одговор је – одакле је, и зашто је тако мрачна и злочиначка, та мржња која је могла учинити незамислива злодјела? Да ли је ово тема само за професионалце из психологије, социологије, права и психијатрије? Не чини нам се тако, преуско је све то! Или, да ли су коријени мржње на нашем тлу само из грижње савјести? И поново, не изгледа тако! Било би преједноставно, јер има људи који, једноставно, немају осјећај грижње, нити имају имало савјести па су прелако чинили злочине и нечасна дјела. Неки од нас су имали несрећу и сретали су такве људе у своме животу. Српски народ је своје пребјеге, преобраћенике, издајице, преливоде па онда трчилаже, назвао и онима који су продали вјеру за вечеру. Овдје, међутим, треба одмах рећи да међу онима који промијенише вјеру бијаше и часних људи којима нису дали избор и морали су се преобратити како би сачували главу и породицу, али су им остала драга и лијепа сјећања на очеве и браћу одане својим прадједовима. Поштовали су их и цијенили њихову чврсту вјеру. Многи од њих нису мрзили своју браћу и њихову дјецу, а њихови насљедници не мрзе ни данас.
Остало је, дакле, питање шта је још могло, оне друге преобраћенике и њихове насљеднике, одвести путем мржње? Можда их је сукоб у породици, с пријатељима, или с основним вриједностима и заповиједима своје бивше вјере, одвео у љутњу, бијес и бијег?! Послије таквог огорчења, а већ на другој страни, најсигурније је било тврдо стати премо онима које си издао. Додатно, није лако бити сам у туђој, а
сада твојој новој, вјери. Чини се да је лијек за такву огромну промјену, тјескобу и неспокојство које долази с њом, опет био заузимање жешђег непријатељског става према онима које си оставио. Тиме не само да ојачаваш свој положај у страној заједници већ се на неки чудан, и многима неразумљив, начин којим се душа неких људи носи с изазовима, умирујеш и ублажаваш нелагоду свог
преобраћења. У бившој заједници сваки је појединац, па и нови одбјег, имао положај добијен рођењем или
изборен својим способностима, умом и снагом. Међутим, за самобитност у новој заједници, као и за друштвени положај у непознатој средини, мора се изнова борити. Ту се је морало почињати све испочетка! И опет, чини се, а догађања то и доказују, најсигурнији корак, као и показатељ оданости својој новој вјери, је истрајавати на што непријатељскијем ставу, до јасно изражене мржње, према
вјери отаца.
Један је Бог, али има много његових тумача и бранитеља што доводи до тешко премостивих разлика, учења, вјерских концепција и њихових остваривања који, увијек, иду до искључивости. По преласку у другу вјеру, линија вјерске искључивости не само да се мора строго пратити већ јој, свакодневно, ваља потврђивати своју приврженост борбом против других вјера и непријатеља који јој
припадају, па и када су они твоји најближи – родитељи, браћа, пријатељи и сународници. А, када се једном одметнеш, и нападнеш своје што бјешње и љуће можеш, повратак је скоро немогућ. Додатно, сва та, неизмјерно велика и тешко савладива, промјена одводи неке преобраћенике у жестоки, ратнички обојен, нововјерски мисионарски занос који се појављује као моћна и пренапрегнута посвећеност новим вриједностима и спремност за њихову одбрану. То се мисионарство огледа првенствено у покушају преобраћења, макар и насилног, припадника других вјера, а посебно својих сународника. Њиме се, истовремено, лакше постиже и оправдање свог
пријелаза.
Уз све споменуте и могуће изворе мржње код конвертита, вриједи рећи и ово. Ми смо народ који од давнина има своју вјеру и цркву. Од тада још, сви (осим неких малобројних изнимака) православни од, и око, Солуна, Охрида и Вардара па до Будимпеште, Беча и Трста су били Срби. Хисторија је, у задњих пар стотине година, довела до огромних и трагичних промјена. Али, једна је ствар остала непромијењена. Припадност светосавском православљу и српском народу је било једно те исто па је преобраћење, посве природно, виђено и као национална издаја. Нико не воли бити назван, или се осјећати, издајником и јасно је да је такво доживљавање свог пребјега водило до изразитијег непријатељског понашања конвертита према бившим сународницима. Да ли је листа могућих узрока, и разлога за појаву, мржње према својим очевима и мајкама, браћи, сестрама и сународницима која се појављује код многих који промијенише вјеру, као и код њихових насљедника, исрпљена? Сигурно није, али има једно важније питање. Гдје смо данас и да ли је преобраћење у друге вјере, или у невјере, престало, или чак посве нестало? Никако и напротив! Свједоци смо великих и врло опасних подјела у српском народу. Дио који је себе прозвао ‘другом Србијом’ је предалеко од два древна, чврста и сигурна ослонца српског народа и његове државе, Светосавља и Косовског завјета (ако је икада постајао, макар и секунду, на тим темељима(?!)). Судећи по њиховим ријечима и дјелима, у којима је очита иста мржња према свему српском као и код насљедника давних преобраћеника, исправније им је било назвати се ‘Не
Србијом’.
Који су то људи и чији су они насљедници? Списак је подугачак, контроверзaн (као, уосталом, и прва, видљива, постава ‘Не Србије’) те непотпун, али вриједи га покушати излистати. То су, у првом реду, они који су (без обзира којег су поријекла, нације, вјероисповијести или талента) плаћени и/или добро, предобро, те непојмљиво одлично, живе промоцијом ‘Не Србије’ и
њених несрпских вриједности. Међу њима, или иза њих, у најистакнутијима, налазимо дио дјеце, унука и родбине бивших титоистичких ознаша, удбаша, батинаша, милицајаца, генерала, официра, доушника, идеолога, умјетника, јавних дјелатника и политичара.
Листа се наставља с мањим дијелом стипендиста земаља које су традиционално непријатељске према Србији и српском народу, као и с незнатним дијелом наших студената у тим земљама. Наравно, на том списку су и неки од њихових очева и мајки, те уже и шире породице, којима је више стало до успјеха њихове дјеце тамо негдје у ‘Богом даном и, наравно, изузетном свијету’ него до
напретка Србије у којој живе. Дио формација ‘Не Србије’ чине и неки увјерени традиционални антикомунисти без обзира што
је класични комунизам нестао с повијесне сцене. Интересантно, међутим, и та скупина, често, све српске родољубиве снаге олако и радо називају фашистима иако би том дијелу ‘Не Србије’, њиховом имену и опредјељењу, било природније да их називају комунистима?! Истине ради, неки могу да досегну и до таквих судова.
Јасно је, не смије остати неспоменут и дио нашег народа са најдоњих пречки друштвене љествице који кривњу за свој положај не виде у свом поријеклу или својим личним мањим способностима већ за то оптужује носиоце власти у Србији.
За крај, не смије се не споменути и дио дјеце те унука из мањина, које су у другом свјетском рату отворено сурађивале с нацистичким, фашистичким и иредентистичким окупаторима на разбијању и уништењу српских земаља, а који и данас слиједе циљеве својих предака.
Коначно, на овој се листи налазе и неки политички ‘коцкари’. Почео је сукоб свјетова и они, слабо образовани, или посве необразовани, с нешто ‘знања’ покупљеног с телефона, из кафана и социјалних страница интернета, без горе споменуте грижње савјести, избором ‘Не Србије’ бацају свој новчић. Њима је свеједно! Ако новчић падне како су изабрали отворен им је пут у ‘небеса’. Побједа новчића ће намирити све њихове дотадашње цјелокупне промашаје и њоме ће ријешити све своје материјалне проблеме и више од тога. Ако, ипак, динарчић падне и покаже другу страну, ништа изгубити неће. Неки ће остати тамо гдје су и били, по кафанама и с телефонима у рукама. Велик је, и ‘паметан’, интернет па ће наставити шетати по њему и размјењивати неутврђене чињенице, непровјерена податке, недовршена размишљања и слабе процјене свијета и околности, док ће се неки, ипак, и не превише тешка срца, приклонити добитној страни новчића.
Ваистину, ако се добро размисли, ‘коцкари’, осим ових задње споменутих, прелетача, су најчеститији дио ‘Не Србије’. Само, јадни смо српски роде ако нас поведу они који се уздају у пад новчића. Када дође до судњег часа они ће, непаметни, поткупљиви и поплашљиви какви јесу, бацити новчић и за нашу главу па шта испадне.
