Иван Тургењев је негде написао како „кад једном привикнемо своју савест да нешто прими као ‘нужно зло’, то ускоро почиње све више да нам изгледа као нужно, а све мање као зло.” То је убедљив исказ о људској инертности, како на личном, тако и на друштвеном плану.
Зло и нужност су на неки начин повезани, неко би могао рећи како је нужност увек зло, или је макар увек зла, јер нам ускраћује слободу, односно укида фактор наше људске слободе. Веровати у нужност значи живети инертно и пасивно, предат спољним околностима. Као неки навођени механизам, или као лутка управљана концима невидљивог луткара, макар то не био неки појединац или нека структура моћи, него сама друштвена стварност са својом датошћу, нормализована друштвена структура и структура норми и вредности која се представља као вечна и природна.
Ипак, није све тако једноставно. Јер и зло је ствар слободе, нешто што бирамо, оно може бити схваћено не само као притисак спољњег, „палог“ света или наше пале природе, већ и као слободан избор. Зло је палост, али и наш однос према тој палости, тој палој стварности, као и извор нашег погрешног односа према тој стварности. Грешимо када палост изједначавамо са светом као таквим, па онда или му се повинујемо или га одбацујемо.
Зло је свакако питање нашег односа према свету, наше одлуке да се том свету потпуно уподобимо или да га негирамо, јер у ова случаја заправо негирамо себе. Утапамо се и предајемо, уместо да живимо.
У сваком случају, оно што велики руски писац сугерише је то како се не треба мирити са злом, не треба га нормализовати, сматрати нужношћу и нормом. Са злом се мора рачунати, јер оно је ту, око нас, као и у нама, пре свега у нама. Али ни себе ни друге, ни свет, не треба мерити тим злом, сагледавати га кроз оптику зла. Треба мотрити на светлост што се пробија кроз решетке, шуме и планине зла, верујући да се ту крије прави смисао света, који није створен да падне, него се испуни, као и свако од нас понаособ.
На зло се, дакле, не треба привикавати, али ни окретати главу под њега, не мирити се са њим, али и не умишљати да смо ми ти који ће га истребити из света, нарочито у другим људима. То може учинити само онај који је свет створио, за кога кажу да није створио зло, али да га из неког разлога трпи, јер нас воли, а не може нас волети другачије него као слободне.
Али прича о слободи је заводљива и често проклета, јер слобода је најчешће празна реч и илузија. Заробљени смо својим телима, конструкцијама које нас окружују, својим немоћним умом и раслабљеном вољом. Лако је причати о слободи и заносити се њоме, а тешко ју је практиковати. Често су они који верују како су слободни заправо најпоробљенији. Својим непрепознатим страстима, или спољним нарацијама којима су подложни баш зато што верују да су отпорни на сваку манипулацију и подвлашћивање. Јер зло уме да буде суптилно, да узима на себе лик добра и да нам подилази.
А добро нам не подилази, оно нас често мрви. Бог је за нас често тигар у кавезу, за који нисмо увек сигурни да ли је закључан или није. Добро нас често меље, мрви, зло нас милује. Зло нам пева успаванке, добро нас буди.
Како препознати шта је шта, а не подлегати још једној илузији, о томе да смо увек способни да разликујемо шта је – за нас али и за друге – добро а шта зло, јесте једна од највећих загонетки наших живота. Мало ко од нас се у томе почесто не превари. Можда су се баш у томе и преварили наши прародитељи, Адам и Ева, кад су кушали плод за дрвета познања добра и зла. Онај од којег нам и данас трну зуби.
