Документарни филм „Кајмакчалан“ (By far Kaymakchalan, 2024) нас упознаје са оним о чему смо мало или најчешће нимало знали ни ми ни Аустралијанци – о великом броју аустралијских добровољаца који су на различите начине помагали српској војсци и становништу у току Првог светског рата. Бојан Пајић је у својој књизи „Наши заборављени добровољци“ (Our Forgotten Volunteers), према којој је снимљен овај филм, у режији Драгана Гавриловића и Бориса Трбића и према сценарију Бојана Пајића и Бориса Трбића, навео како их је било око 1500, углавном медицинског и санитетског особља, али и бораца, од којих је погинуло више од шездесет. Ми овде заправо уопште нисмо знали колико је овај рат био важан па и потресан за ову нама удаљену земљу, иако се није одвијао на њиховом тлу, али је однео изузетно много жртава међу Аустралијанцима који се се борили у оквиру војних снага британске војске или као добровољци, укључујући не само оне ангажоване на борбеним, него и на хуманитарним задацима.
Али бројке и подаци, колико год били важни и неопходни, нису оно што овај филм чини изузетним, већ доживљај, емоција и смисао. Филм поред података и сведочења стручњака, доноси и снимке и фотографије са терена, али пре свега сведочења потомака аустралијских добровољаца, као и нешто записаних сведочанстава самих предака.
У данашњем времену цинизма и површности, најфасцинантније је колико је тим људима важно сећање на њихове претке, колико о њима емотивно и искрено говоре, са каквом пажњом и пијететом се односе према породичној, али и националној историји. Филм приказује живе, топле и интересантне људе, који говоре о нечему што им је важно, обрадовани тиме што уопште имају прилику да о томе говоре.
Филм је динамично и прецизно писан и режиран, са одличном фотографијом и не само ритмички и емотивно адекватном него и веома смисленом употребом музике, без празног хода и дигресија, у одличној равнотежи чињеница и емоција. Он се обраћа пре свега аустралијској и западњачкој публици (главни покровитељи филма уосталом јесу аустралијски државни фондови) и прављен је тако да могу да га прате и доживе и они који мало или ништа не знају о Србији и о улози наше земље у овом рату.
Наглашава се величина страдања нашег народа, на коју и ми често заборављамо, али и његово достојанство како у патњи и поразу, тако и у победи. Али и храброст, пожртвованост и отменост неких предака данашњих становника Аустралије, обдарених врлинама за које волимо да мислимо како су данас изгубљене, али нас овај филм уверава да ипак нису, макар због истинског поноса којим зраче они људи који у њему говоре о својим прецима.
Како се не би изгубио у фактографији, филм наглашава личне приче одређеног броја протагониста, нарочито никада браком крунисану љубавну причу између Аустралијанке која је дошла да нам помогне и српског официра. То све филм чини универзалним, али и конкретним на један дубоко људски начин, који не познаје ни временске ни просторне границе.
„Кајмакчалан“ је у том смислу заправо филм о љубави, како оној мушко-женској, тако и о љубави према свом народу, својим прецима, али и неким потпуно непознатим људима који се боре, пате и радују се, једном речју – који живе. Овај филм све те животе уједињене у једном беспримерном историјском подвигу готово иконички извлачи и оприсутњује из магме временског ковитлаца и историјског заборава, тако да их доживљавамо као своје пријатеље, савременике, саборце. Саборце у једном свечовечанском делу љубави, изнад свих идеологија и пролазних историјских мена.
