Лепоте цетинског краја надалеко су познате, а само село Цетина још из далеке удаљености привлачи пажњу свих оних који, случајно или намерно, пролазе овим крајем.
Природне лепоте и богато историјско наслеђе један су од најчешћих разлога посета овом живописном селу, смештеном на западним обронцима планинске лепотице Динаре, која је овај крај закрилила својом величанственошћу.
Истински бисер једног народа и краја
Високи планински врхови, плодно цетинско поље испресецано воденим током реке Цетине и два православна храма од којих сваки има своју причу, представљају истински бисер једног народа и краја.
Баш овде, на овом простору, кроз историју је било доста искушења за постојећи народ, без обзира на конфесију и националну припадност.
У временима када је, са једне стране било Османско царство, а са друге Млетачка Република, словенски народи су преживљавали једну велику тортуру, али су поред тога остајали и опстајали.
Са оне стране Динаре људи су страдали од Османског царства, а са ове стране од Млетачке Републике. И Срби и Хрвати у свом заједничком животу борили су се за слободу и опстанак на овим просторима, сматра парох врлички у склопу чије се парохије налази и Цетина.
Турци срушили стари храм
Храм Светог Спаса у Цетини саграђен је трудом и љубављу благоверног краља Твртка који је, између осталог, и Книн уврстио у српске градове по тврдњама Данила Фарлатија. У његово доба ударени су темељи и других православних храмова у Далмацији; храм Светога Јована Крститеља у Брибиру и једна црква у Клису.
Пред крај свог живота, по тврдњама српске историографије, Твртко је сазидао и храм у Цетини, посвећен празнику Вазнесења Господњег.
Православни народ је овде увек користио храм као свој
По речима Цетињанца, Душана Баришића, православни народ у Цетини овај је храм увек користио као свој, а у гробљу које се налази у црквеној порти народ Цетине био је и сахрањиван, о чему и данас сведоче стари гробови и натписи на надгробним споменицима.
Како каже, након империје Турака када је храм порушен, његови остаци су остали да сведоче о времену и људима, а нови, истоимени храм народ је подигао недалеко од старог, на самом извору реке Цетине.
Ктитор новоизграђене цркве био је Марко Четник са својом супругом Јеленом, а њихови земни остаци сахрањени су у унутрашњости цркве.
Градња храма у Цетини је почела одмах након Косовског боја
„Православна Далмација“
Друга, славодобитна војска, продрла је преко реке Цетине све до Јадранског мора, и ради спомена на ту славну победу над Турцима, благочестиви краљ, Стефан Твртко, заблагодарио је Господу, Сведржитељу, и подигао нови храм Христа Спаситеља на реци Цетини.
Ова црква је саграђена у готском стилу
Олтар је окренут ка истоку, а свуда уоколо налазе се гробови цетинских Срба православне вероисповести. И сами гробови, као што традиција налаже, окренути су ка истоку јер, као што нам вера казује, управо са истока очекујемо други Христов долазак односно васкрсење мртвих – објашњава свештеник Милан Кадијевић.
Спорења око старог храма
Храм Светог Спаса, у Цетини, преживео је бројна историјска страдања која су на његовом ткиву оставила неизбрисиве трагове, скрнавећи га, али га не бришући са историјске и географске мапе српског националног памћења.
За саму Далмацију специфично је то што је хришћанство овде доминирало, иако је у Далматинској Загори било и пробоја Турака па и пар џамија. Иако под османским царством, хришћанство се одржало ево две хиљаде година уназад, каже отац Милан.
Пробојом османлијских војних јединица на просторе Далмације остало је забележено да су Турци, храм Светог Спаса на Цетини у знатној мери и палили и рушили лета Господњег 1492. и 1512. године.
Крајем 18. века цетински Срби су наследили земљу и цркву од својих предака
Остало је забележено и да су цетински Срби, крајем 18. века наследили парохију, цркву, гробље и земљу од својих сународника Срба који су на овом простору живели у Отоманско доба, а који су ту стигли са својим свештеником Милком, сином Миличића.
Парохију села Цетине поп Милко је наследио од последњег цетинског попа из предтурског доба који се звао Ђорђе и који је, 1476. године због страха од Турака, повео своје парохијане у избеглиштво на острво Олип.
Православнима овде никада није било лако
Православнима ни у овом крају Далмације никада није било лако, јер им је са истока стално претила опасност од Турака док су са запада били изложени покатоличавању које је, током седаманаестог, осамнаестог и деветнаестог века имало много успеха тако да су многи православни Срби преко ноћи постајали римокатолици.
Стара црква Св. Спаса у Цетини, одувек представља и предмет спора између православних и римокатолика. Римокатолици је својатају иако је, овај храм православне традиције окренут ка истоку, а око њега су свуда православни гробови.
За православне, нема дилеме чији је храм
Осим што је често камен спотицања, овај храм има потенцијал да буде и мост јединства два народа у Христу, јер је управо Христос један и недељив.
Богати трговац из Београда је подигао нови храм
Богати трговац из Београда, родом из села Цетине, Марко Четник подигао је нову цркву Светог Спаса одмах више самог врела Цетине, на око петстотинак метара удаљен од старе цркве. На плочи унутар храма остало је записано:
“За време владавине Његовог Величанства Петра Другог Крађорђевића, Краља Југославије, а под патријархом Господином Варнавом и епископом далматинским Иринејом положише данас, на Свету Недељу 11. јула, лета Господњег 1937. у селу Цетини темељ храму Св. Вазнесењу Спасу, Марко Четник и његова супруга Јелена.
Освећење храма је на Спасовдан 1975. извршио епископ Сава Вуковић
Цетина је била и остала сведочанство православља
Управо то нам гарантује да ипак неће бити избрисан траг српског постојања јер све док је храма Св. Спаса неће нестати ни предачки аманет, који нас кроз буру историјских искушења води нигде друго, до у наручје Христово.
