Боби Сигал (Bobby Seagull) је 15. септембра 2008. стигао у своју канцеларију у лондонском Канари Ворфу нешто пре шест ујутру. Радио је као трговац у Lehman Brothersu, америчкој банци која је пролазила кроз тешке турбуленције.
„На недељним вестима из Америке видели смо да подносе захтев за стечај. Нисмо били сигурни шта то значи за нас у Великој Британији. Речено нам је да дођемо на посао као и обично“, присећа се Сигал за BBC.
Данас, готово две деценије касније, на глобалној економској мапи трепере нова светла упозорења, због чега се многи питају да ли смо на прагу нове кризе и хоће ли је, с обзиром на знатно лошије међународне односе него 2008. године, креатори политика уопште моћи решити.
У почетку је владао хаос, каже Боби. „Није било никакве директне комуникације с нашим америчким колегама. Нису се јављали на телефоне. Неки су људи узимали ствари, попут слика са зидова, говорећи: ‘Дугују ми деонице’.“ Сигал је, каже, имао предосећај да се спрема катастрофа па се припремио.
„Последњег дана сам заправо купио колица за куповину. Занимљиво, људи су тог лета осећали немир. Потрошио сам свих 300 фунти с картице за аутомате на чоколаде, јер сам схватио да ће, ако се сруши аутомат или банка, моја картица постати безвредна.“
„Постоје сличности с 2007. које ми не дају да спавам ноћу“
Кризи која је 2008. потресла светску привреду претходили су рани сигнали упозорења. Године 2007. улагања у ризичне америчке хипотеке почела су да пропадају, а фондови којима су управљали Bear Stearns, BNP Paribas и друге банке морали су да замрзну повлачење новца или се потпуно угасе. Како се ширила нервоза, чак су и банке престале да позајмљују једна другој из страха да неће добити новац назад, што је створило кредитну кризу и покренуло глобални финансијски слом.
Данас се историја наизглед понавља. Неколико фондова који се баве позајмљивањем новца објавило је губитке или ограничило могућност повлачења средстава. BlackRock, Blackstone, Apollo и Blue Owl суочили су се са захтевима за повлачење милијарди из фондова приватног кредитирања — институција које нуде алтернативу традиционалним банкама.
Потцењен ризик од нове кризе
Мохамед Ел-Еријан (Mohammed El-Erian), главни економски саветник немачке компаније Allianz, слаже се да се ризик од нове кризе потцењује. „Постоје одређене сличности с 2007. које ми не дају да спавам ноћу. Сличности су јасне слабости у финансијском систему које нису правилно процењене.“ Каже да су ограничења наметнута банкама након кризе довела до развоја тржишта приватних кредита.
„Одједном је систем преплављен приватним повериоцима који желе да дају новац компанијама. Компаније виде сав тај доступан новац, а превише новца, наравно, тера људе на грешке.“
Он износи забрињавајући сценарио: „Одједном сви који су вам позајмили новац желе га назад у исто време. Следећи корак је да нешто што је почело као добра идеја прераста у нешто што прети нестабилношћу и, уместо да користи економији, заправо ризикује да јој измакне тло под ногама.“
Но, Лари Финк (Larry Fink), шеф највећег светског управљача имовином BlackRocka, недавно је за BBC изјавио како се не слаже да приватно кредитирање представља претњу. Проблеми који погађају неке фондове чине тек мали део укупног тржишта, каже.
Иако је и сам BlackRock једна од компанија које су ограничиле повлачење средстава, Финк је уверен да нема шансе за понављање трауме из 2007–2008. „Не видим апсолутно никакве сличности. Нула“.
Нагли раст цена енергије
Историја би се могла поновити и кроз нагли раст цена енергије. То је био један од фактора који су допринели кризи 2008. Цена сирове нафте Brent порасла је с око 50 долара по барелу почетком 2007. на 100 долара до краја године, да би у јулу 2008. достигла врхунац од 147 долара. Данас су цене нафте поново порасле на преко 100 долара по барелу, уз упозорења да би могле ићи и више ако се не пронађе брзо решење сукоба с Ираном који је затворио Ормуски мореуз.
Фатих Бирол, извршни директор Међународне агенције за енергију, назвао је затварање мореуза „највећом кризом енергетске безбедности у историји“. Ипак, тај ниво песимизма још се не одражава на цене, које су и даље далеко од рекордних нивоа из 2008. године, а берзе су близу рекордних вредности.
Сара Бриден (Sarah Breeden), заменица гувернера Банке Енглеске задужена за финансијску стабилност, каже како очекује да ће берзе у неком тренутку пасти јер не одражавају многе тренутне ризике, али енергетски шок део је листе ризика за које страхује да би се могли догодити истовремено.
„Шта се догађа ако се низ ових ризика оствари у исто време? Велики макроекономски шок, истовремено с падом поверења у приватне кредите те с корекцијом вредности повезаних с вештачком интелигенцијом и другом ризичном имовином. Шта се догађа у таквом окружењу и јесмо ли спремни за то?“
Вештачка интелигенција
Ту Бриден наилази на још један ризик: вештачку интелигенцију. Преко 2 билиона долара слило се у улагања у ВИ, у оно што је суоснивач Microsofta Бил Гејтс (Bill Gates) назвао „помамом“, а други су описали као балон. То је погурало вредност неколико мега-компанија до те мере да је 37% вредности америчког индекса S&P 500 сада концентрисано у само седам компанија.
То значи да милиони људи који улажу у индексне фондове улажу велики део своје штедње у ВИ, хтели то или не. Велика распродаја деоница тих компанија погодила би штедише и неизбежно уздрмала поверење. Пуцање дот-ком балона, које је достигло врхунац у марту 2000, помогло је покренути рецесију 2001. године.
Финансијски пожар
Поставља се и питање колико би ефикасно креатори политика могли угасити финансијски пожар. Године 2008. владе су убризгале милијарде јавног новца у банке, а централне банке су смањиле каматне стопе. Неки се брину да те опције више не постоје. Јавни дуг је данас знатно већи – на пример у Великој Британији нарастао је с мање од 50% националног дохотка на готово 100%.
Мохамед Ел-Еријан користи аналогију ватрогасне бригаде којој је понестало воде. „Владе и централне банке морале су реаговати на кризу за кризом и притом су исцрпле способност реаговања“, упозорава.
С тим се слаже и Међународни монетарни фонд (ММФ), који је упозорио да се данашњи изазови јављају у време када је „простор за деловање политика смањен“. Додатни проблем је лоше стање међународних односа.
ММФ је посебно упозорио да је „међународна сарадња слабија“ него претходних година. У ери рата у Европи, трговинских ратова између САД-а и Кине те политике „Америка на првом месту“ америчког председника Доналда Трампа, владама ће бити теже да оставе по страни своје разлике као што су то учиниле 2008.
Финансијске слабости
Ипак, Сара Бриден нуди и ноту оптимизма, тврдећи да банке данас имају већи капацитет за апсорпцију шокова јер су „сада много боље капитализоване“ – имају веће резерве готовине. „Мислим да ако дође до стреса, он неће бити истих размера“, каже она. Мохамед Ел-Еријан се слаже, али само делимично.
„Нисмо баш на територији 2008. јер не верујем да је банкарски систем у опасности. Али налазимо се у тренутку сличном 2008. у смислу да би финансијски систем могао погоршати економске слабости које нас гурају у рецесију.“ А ако се то догоди, не сумња ко ће највише патити. „Економске и финансијске слабости обично погађају најрањивије сегменте становништва. Они имају најмању отпорност и обично су посебно тешко погођени.“
Боби Сигал, који је данас професор математике, каже да су финансијска тржишта сада још сложенија и да се никад не зна каква се непријатна изненађења крију испод површине, преноси Index.
„На неки начин пребацујете финансијске инструменте с једне особе на другу, нисте сигурни шта је унутра. Мислим да је брига у томе што, ако ствари почну да се дешавају, на финансијским тржиштима врло брзо ескалирају. А ту не желите бити последња особа која држи тај пакет.“
