Велики подвижник, преподобни отац наш Симеон Мироточиви – Стефан Немања, био је најпре велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља и истребитељ јереси. Притом, целог живота – човек велике вере, велике љубави, велике молитвености, велике милостивости, велике еванђелске ревности.
Његово житије, описао је најпре хиландарски јеромонах Доментијан, затим Свети Сава и Стефан Првовенчани.
Свети Симеон се родио у Зети, у месту Рибница. У почетку је био крштен у римокатоличкој цркви, међутим, свету тајну миропомазања, примио је у православној цркви светих апостола Петра и Павла. Његов отац звао се Завида и био је један од провинцијских српских принчева са седиштем у Дукљи, садашњој Подгорици у Црној Гори.
Као млад је почео да влада
Као млад, Стефан Немања је добио на управу од свога оца један део свога отачаства: Топлицу, Ибар, Расину. Мудар и окретан, он најпре постаде рашким жупаном, од 1149. године; затим, од 1165. године, он постаде великим жупаном Србије, који уједини под собом све земље где су Срби живели.
Свети Сава о томе вели: „Он обнови очеву дедовину (Рашку), и већма утврди Божјом помоћу и својом мудрошћу даном му од Бога. Он подиже пропалу дедовину своју и придоби од Приморске земље област Зету са градовима, од Рабна – оба Пилота, од Грчке земље Патково, цело Хвосно и Подримље, Кострац, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Глубочицу, Реке, Ушну и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу. Све то, што некада насиљем беше узето од његове дедовине, он придоби својом мудрошћу и трудом“.
Најпре је Немања, као и отац његов, у државном погледу био у извесној зависности од грчког цара, али се доцније ослободио те зависности и постао потпуно самосталан владалац, и називао се „господин свих Српских земаља“. Престоница му је била „усред Српске земље“ град Рас, на по сата од данашњег Новог Пазара.
Немања је био ратник прве класе. Поред тога, био је утврђен у светом православљу. Кад год би између ратова имао одмора, зидао је цркве. Неке од њих су права ремек дела. Краљица његових задужбина је Студеница.
Остале су: Ђурђеви Ступови на реци Лиму, Арханђел Михаило у Скопљу, Свети Пантелејмон у Нишу, Света Богородица и Свети Никола у Костаници.
Све су то биле његове задужбине. Поред тога, по својој хришћанској широкогрудости, он је слао богате поклоне црквама. А његова дарежљивост према сиротињи и безнадежнима била је добро позната и на Истоку и на Западу. Моћни ратник своје земље и милосрдни Божји човек, такав беше Немања.
Упоредо је радио на утврђивању православља међу српским народом
Због утврђивања православља међу Србима, Стефан Немања је имао проблем са својом браћом која су имала само световне претензије, владалачке. Упркос томе, сазидао је храм посвећен Пресветој Богородици у Топлици, на ушћу реке Косанице.
Иако је био владар, живео је скромним животом
Далеко од царског луксуза каснијег модерног доба, балкански краљеви и владари у Немањино доба, живели су скромним животом. Слично је било чак и на двору цивилизоване Византије. Према историјским подацима и песмама, велики жупан Немања био је веома богат владар. Поседовао је „седам кула сребра и дуката“.
Па ипак, као хришћанин и ратник он је волео скроман живот. Његова резиденција је била велики четвороугаони простор, ограђен зидом са осматрачницама на сваком углу, ради безбедности.
У средини тога дворишта била је његова двоспратна кућа са подрумом. Први спрат је био сазидан од камена. Велико огњиште је служило као кухиња. Трпезарија је била украшена плафоном у дуборезу … Ту је била и мала кућна капела, украшена скупоценим иконама и свећњацима. Испред иконе светог првомученика Стефана даноноћно је горело кандило. То је била крсна слава Немањиног дома. По имену свога патрона – славе – Светог Стефана, принчеви и краљеви из династије Немањића стављали су испред свога имена и име Стефан, као Стефан Немања, Стефан Првовенчани, Стефан Урош, Стефан Драгутин, Стефан Милутин, Стефан Душан.
Жена великог српског жупана
Битно је истаћи да је великог српског жупана, Стефана Немању, жена Ана пратила у стопу,чак и када је он решио да напусти световну власт и посвети се духовном животу и стремљењу ка Царству Небеском. Ана се замонашила истог дана када и Стефан Немања.
На празник Благовести, 25. марта 1196. године Стефан Немања је постао монах Симеон, а Ана је постала монахиња Анастасија. Сматра се да је тада имала више од 70 година и да је монашке дане проводила у манастиру Пресвете Богородице у Куршумлији близу Топлице.
Сахрањена је у припрати Богородичине цркве у склопу манастира Студеница.
Монашки живот светог Симеона
Последњи рат Немања је водио 1192. или 1193. године када су Мађари напали Рашку. Детаљи сукоба нису познати, али је извесно да су Византинци потпомогли српску одбрану и да се сукоб окончао без значајних територијалних промена. Четири година касније на великом државном сабору 25. марта 1196. године власт је предао средњем сину Стефану, док је првенцу Вукану предао Зету на управу.
Тада је преузео монашко име Симеон, а након што је годину дана провео у Студеници, повукао се са најмлађим сином Растком (Свети Сава) да живи на Светој Гори. Њих двојица тамо су оживели манастир Хиландар у коме је Стефан Немања и преминуо 1199. године у дубокој старости.
Мошти су му 1208. године пренесене у његову задужбину Студеницу у којој се и данас налазе.
Наслеђе жупана Стефана Немање
Поред постављања темеља српске државе и српске православне цркве, Стефан Немања је био и велики ктитор, а многе цркве и манастири се сматрају његовим задужбинама, а канонизован је за светитеља након што је његово тело почело да мироточи.
Поред подизања 14 манастира у Србији, помогао је и многе велике хришћанске светиње у свету, попут Цркве Светог гроба у Јерусалиму, Цркву светог Теодосија у пустињи код Витлејема, те Цркву светих апостола Петра и Павла у Риму, Цркву светог Николе у Барију, Манастир Богородице Евергетиде у Цариграду, као и Манастир светог Димитрија у Солуну.
Свети владика Николај Велимировић написао је у својој књизи „Живот Св. Саве“ о Стефану Немањи:
„Име Немања, иако библијско, никада пре није било употребљено међу хришћанским Србима, свакако не међу оним угледнијим, принчевима, жупанима и војводама. Ово име је симбол читаве Немањине напорне владавине, као ујединитеља нације и градитеља националне државе. Кад је његов библијски имењак Немија, по дозволи персијског цара Артаксеркса, обнављао разорене зидове Јерусалима, наредио је мајсторима да „једном руком раде, а у другој да држе мач“, ради одбране од непријатеља који су их узнемиравали (Нем 4,17-18). Тако је и Немања морао да гради и да брани у исто време, све до краја своје владавине.“
