Свети Јаков Нови Тумански, рођен под световним именом Радоје Арсовић (1894–1946), био је човек који је у себи спојио високо образовање, дипломатску културу и дубоку хришћанску веру. По образовању доктор и филозофије и права, по позиву дипломата, а по опредјељењу богомољац владике Николаја и духовник, Арсовић је припадао оној генерацији Срба која је своје образовање и моралност градила на темељима европске просвећености и православне духовности. Сматран је једним од најбољих изданака српске интелектуалне елите међуратног доба – човјек који је у себи носио склад ума и вјере, знања и службе, државе и Цркве. Напустио је мјесто амбасадора у Паризу и постао искушеник код великог владике Николаја Велимировића.
Предстојећа прослава обретања његових моштију у манастиру Тумане, 26. октобра, повод је да се подсјетимо мученичке смрти овог светог Јакова.
Записано је да је 1946. године монах Јаков из Београда понео осам хиљада примјерака молитве „Оче наш“, које је дијелио путницима на железничкој станици у Пожаревцу. Тај гест, у својој суштини хришћански, био је чин свједочења вјере, без трунке политике, али је за комунистичке злотворе био неопростив идеолошки гријех. У систему квазиреволуционарне „правде“, који је све духовно сматрао контрареволуционарним, и молитва је постала злочин. Монструми из редова ОЗНЕ сачекали су га на путу између Пожаревца и Раброва, напали и звјерски претукли. Од посљедица тог напада, мученик Јаков је преминуо послије шест дана, у дому богомољца Васе Поповића у селу Раброву. Његова смрт била је тиха, али је одјекнула као симбол свих оних страдања у којима су вјера, ријеч и доброта били проглашени кривицом. Некадашњи амбасадор, достојни сљедбеник др Миленка Веснића, постао је најбољи и истински амбасадор светосавске вјере и Христове науке.
Иако је био сабрат манастира Жиче, по сопственој жељи сахрањен је у манастиру Тумане — манастиру који ће данас постати једно од највећих поклоничких мјеста у Србији. Ту је његово тијело почивало све до 2014. године, када су, по благослову владике браничевског Игњатија, његове мошти откривене цјеле и нетрулежне. Тај догађај потврдио је оно што је народ вјеровао од његове смрти — да је Радоје Арсовић, сада монах Јаков, био прави мученик и исповједник Христовог имена. Од 2017. године, Српска православна црква га прославља као преподобног Јакова Новог Туманског, а његов празник се обиљежава 8. августа по јулијанском, односно 21. августа по грегоријанском календару. Манастир Тумане данас обилази више од милион људи годишње, и многи тек пред кивотом светог Јакова сазнају да је овај светитељ некада био амбасадор, доктор наука и човјек свјетовне славе, који је све земаљско оставио ради Царства Небеског.
У страдању светог Јакова огледа се сва трагедија српске интелигенције која је, послије 1944. године, постала жртва идеолошке тираније. У вријеме када је ОЗНА у Србији водила своју тиху, али немилосрдну борбу против свега што је представљало вјеру и српски идентитет, судбина светог Јакова представља један од најупечатљивијих примјера духовног мучеништва изазваног комунистичким злом.
Епохална књига историчара Срђана Цветковића и Немање Девића „ОЗНА – Репресија комунистичког режима у Србији 1944–1946. Документи“ штиво је које годинама не испуштам из руке, јер доказује десетине хиљада најтежих злочина почињених ради успостављања комунистичке диктатуре. У тој студији, која свједочи о бестијалним комунистичким злочинима, евидентирано је, између осталог, и на стотине случајева убистава свештеника, монаха, црквењака и богослова који су били пребијани, мучени, хапшени, стријељани и на друге начине убијани без суда, само зато што су вјеровали у Бога или се нијесу сагињали пред идеолошким диктатом. Сви они нијесу жељели да Господа Исуса Христа замијене Јосипом Брозом и Александром Ранковићем.
Ту књигу, која свједочи о једном од најмрачнијих периода наше историје, ако буде нових издања, треба допунити и примјером светог Јакова Туманског — јер он мора бити уписан као духовна оса и опомена: као свједочанство да је вјера била снажнија од страха, а молитва опаснија од сваког оружја.
Свети Јаков је страдао због вјере. Дијелити „Оче наш“ — Молитву Господњу — било је за њега више од хришћанске дужности; био је то чин слободе у доба када је свака слобода била забрањена. Зато његово страдање не припада само Цркви, већ цијелој српској историји. Он је један од оних људи чији је живот мост између старе, моралне Србије и новог, насилно наметнутог свијета без Бога, са комунистичким идолима. Његово мучеништво показује да се вјера не може убити, да ријеч не може бити ућуткана и да савјест увијек има посљедњу ријеч. Голом силом ништа се не може наметнути.
Као што његове нетрулежне мошти свједоче о побједи духа над смрћу, тако и његов примјер остаје трајно свједочанство да је вјера највиши облик отпора.
