„Да нам нема манастира Крупа, ни ми се овдје не бисмо вратили и окупљали“. Ове речи крајишких Срба најбоље описују значај и важност манастира Крупа у Далмацији.
Један је од најстаријих манастира Српске православне цркве. Има велики духовни, али и културно-историјски значај за Србе овог краја. Он је светлост православља и душа српства у Крајини.
Његов значај за опстанак српског народа у овом делу је немерљив, а то најбоље потврђују стихови: „Све док српска душа живи, с Крупе ће се чути звона“. У њима је сажето све оно што манастир представља – тачку опстанка, место спајања, спону земаљског и небеског, оног што народ у овим крајевима одржава и у највећим искушењима.
Из правца Жегара или Голубића уска цеста пробија се кроз оштро камење, али и живописну природу. Како више идете, тако су и слике све лепше, као да унапред осликава благо којем прилазите. На крају пута чека вас као у рају изграђена светиња. Призор који ће вас дочекати, оставља без даха. Људски ум и срце не могу се више начудити лепоти коју је исписала природа или изградила људска рука.
Дрвеће које као да додирује небо, речица која сија у зеленилу које избија из сувог камена. Све то окружује манастир Крупу, који својом лепотом не одудара од целокупног амбијента.
Живот манастира
И поред бројних страдања, манастир данас живи пуним плућима. Поред игумана ове свете обитељи Пајсија, у манастиру бораве још један искушеник и две монахиње. Манастир је веома посећен, а овој древној светињи поред крајишких Срба, нашег народа из свих крајева, прилазе и Хрвати и бројни други туристи.
Монахиња Јустина у разговору за портал Компасинфо каже да је манастир Крупа древна светиња и бедем православља, не само у Далмацији, него у читавом српском народу.
„У овим љетним данима много народа долази. У временима тешких искушења на глобалном плану, наш манастир је место истинске молитве за цијели српски народ, али и за све људе на свијету“, каже она.
У топлом разговору, говорећи о светињи и животу у њој, монахиња Јустина поучила нас је важности вере, молитве и смирења. Каже, изгубиле су се многе вредности, којима се морамо вратити.
„Ми овде отварамо врата за све и све људе дочекујемо раширених руку“, каже она.
Историја
Манастир Крупа налази се подно Велебита, близу извора истоимене реке. Саграђен је у време краља Милутина, 1317. године. Предање каже да су му темеље поставили монаси из манастира Крупе на Врбасу, надомак Бањалуке. И овај манастир, као и Крка и Драговић, увек је делио судбину са српским православним народом из тих крајева, коме је и припадао. Често је страдао у разним најездама. Ипак је иза тога увек и обнављан.
Први пут од утемељења обнављан је у време цара Душана, 1345. године. О томе сведочи запис на своду манастирске цркве. Српски краљеви Милутин, његов син Стефан Дечански, као и унук Стефан Душан, издавали су манастиру даровнице у виду земљишта за издржавање. Касније су то и Турци потврђивали ферманима из Стамбола.
У млетачко-турским ратовима манастир Крупа је тешко страдао у више наврата, а посебно 1502. и 1620. У 20. веку десило се исто у два наврата: 1941. и 1995. године. Први пут су га оскрнавиле Павелићеве усташе. Други пут знатно су га опустошили хрватски грађани. Ипак је после страдања обновљен.
Велика и темељна поправка манастира извршена је 1855. године, и то уз помоћ Русије, Србије и Аустрије. Аустријска влада је условила обнову захтевом да манастирски прозори морају бити изведени у готском стилу.
Чувар вредних духовних и културних блага
Манастир Крупа чува вредна духовна и културна сведочанства, упркос честим пустошењима у прошлости. Шездесетих година 20. века откривене су фреске у манастирској цркви и то оне које је 1622. године фрескописао хиландарски монах Георгије Митрофановић. Исти онај инок који је осликао Хиландарску трпезарију.
У Крупи су чуване иконе итало-критске школе, рад Јована Апаке. Чува се и честица моштију Светог Јеротеја. Ту је и кивот из манастира Рмња који је донесен у Крупу у току босанско-херцеговачког устанка 1875. године. Манастирка ризница чувала је и три антиминса: један је јерусалимског патријарха Теодосија, други патријарха Арсенија IV Шакабенте из 1743. и трећи је тзв. Крупски из 1739. године.
У манастирском архиву чувана су и 22 турска фермана, од којих је занимљив онај који се односи на заштиту манастира Крке. Издао га турски султан Мустафа ИИ у Стамболу.
Бројне богослужбене књиге, утвари и друге вредности, за манастир је прибавио крупски архимандрит, велики путник и значајни српски писац Герасим Зелић. Он као чврст борац за православље умро је у изгнанству, у Будиму 1828. 3елић је прво свештено лице које је било члан Матице српске основане 1826.године.
Иначе, манастир Крупа је прихваћао бројна велика пера српске књижњвности: уз већ поменутог писца „Житија“ Герасима Зелића, у њему је извјесно вријеме боравио и Доситеј Обрадовић; његов савременик и земљак, учитељ Василије; Симо Матавуљ је у манастиру боравио четири године и, према сопственом исказу ту научио скривене љепоте српског језика.
Александар Стојановић за Компасинфо
