Књига „Сутон цивилизације“ (Службени гласник, 2024, превео Иван Радосављевић) доноси текст предавања великог католичког мислиоца Жака Маритена (Jacques Maritain, 1882–1973), одржаног фебруара 1939. године у Паризу, на фону свима очите предстојеће катастрофе и посвећеног кризи једног распадајућег света, не локалној и пролазној него цивилизацијској, што значи кризи темељних вредности на којим почива живот појединаца и заједница на одређеном ширем и заједничким темељним традицијама обележеном простору.
У предговору написаном у Чикагу, кад је рат већ почео, Маритен пише како сматра да су његова овде изнесена размишљања и „данас једнако актуелна и истинита“. То за овог аутора значи пре свега да његова домовина Француска није повратила своје „историјско позвање“ и „мисију“, нити истинску „слободу“, то позвање и мисију пре свега сагледавајући из угла најдубљих народних стремљења, а које се за њега налазе „у јеванђеоској енергији католичанства“. Маритен ипак сматра да та енергија још није потпуно угашена, па напомиње да и наслов књиге на треба схватити искључиво песимистички, већ тако да „ако сутон најављује ноћ, сама ноћ пак претходи дану“ и да „често бива да се у вечерњем сутону већ наслућују први зраци праскозорја“.
Овај мислилац излаз из свеопште кризе налази у „новом хуманизму“, сам појам хуманизма одређујући као идеју која „у суштини тежи томе да човека учини у већој мери истински хуманим, те да своју исконску величину искаже тиме што ће га нагнати да учествује у свему ономе што га може обогатити у природним и историјским оквирима; он истовремено захтева да човек развија у себи виртуално присутне способности, стваралачке моћи и живост разума и ради на томе да силе физичког света претвори у инструменте своје слободе“.
Маритен, дакле, човека види као боголико биће, предзначено за слободу и позвано на стваралаштво. Он такође сматра да истински хуманизам не можемо одвојити од људског позвања да буду „као богови“, нити се може заснивати на „порицању сваког облика трансценденције“.
Недостатак класичног хуманизма, према Маритену, управо је у тој склоности порицању трансценденције, односно „антропоцентричном концепту човека и културе“, који се заснива на идеји о „самозатвореној или апсолутно самодовољној људској природи“.
Тако је хуманизам уместо (ка трансцендентном) отворене „људске природе и отвореног разума, који представљају истинску природу и разум“, афирмисао виђење природе и разума затворених у самима себи, тако да „искључују све што је изван њих самих“, и где се „разум изоловао од онога што стоји изнад разума“.
Такав хуманизам и такав концепт човека су најзад произвели „буржоаског фарисеја“, као тип човека за којег су се Маркс, Ниче и Фројд „хвалили да су га раскринкали“, али тако да су „притом унаказили самог човека“. Поред тога, почев од Декарта, „људском роду су упућивана велика овећања“, уз веру да ће „напредак просвећености аутоматски обезбедити пуну срећу, опуштеност и мир, право земаљско блаженство“.
Али такав избор се показао погрешан и таква обећања лажна, јер „пошто је изгубио Бога да би сам себи постао довољан, човек је сопствену душу завео на криви пут, узалуд трагајући за самим собом, читав универзум изврнувши наопачке да би себе пронашао, а проналази само маске иза којих стоји смрт“.
Као реакција на то настала је плима ирационализма, новог варварства и новог паганизма, као и расизма. Укратко, лажност и недовољност оваквог хуманизма донела је разорну реакцију контрахуманизма, која се показала погубном.
Између класичног, антропоцентричног хуманизма и разорног контрахуманизма, Маритенов нови хуманизам се у самом почетку супротставља тежњи „да је човек сам, сопственим деловањем, одговоран за своје спасење“ и да је искључиво људским трудом и снагама могуће створити „рај на земљи“. Он се заправо залаже за повратак јеванђеоског принципа и реалности јевађеоског духа у друштву и култури, са тежњом да „љубав и светост преображавају човеково стање и претварају робове у синове Божије“.
Тежња људске историје стога не би требало да буде „врховна доминација“ човека над историјом, светом и свим постојећим, него „сусрет са Богом“. Овакав у основи хришћански хуманизам заснива се на виђењу човека као „личности која представља слику Божију“, а не као било којој верзији човекобога, односно човека као апсолутног господара који нема никога и ништа што га надилази, па самим тим ни одговорност ни према чему другом осим својим индивидуалним интересима и тежњама.
Такав нови хуманизам „треба да обнови антропологију, да пронађе начина да рехабилитује Божије створење и подари му достојанство не у изолацији, унутар самозатворености самог тог бића, него у отворености према божанском и надразумском свету: а то практично подразумева рад на посвећењу онога што је световно и временито; то подразумева откривање дубљег и стварнијег смисла достојанства људске личности, захваљујући којем ће човек поново пронаћи самога себе у изнова пронађеном Богу, а друштвено деловање управиће ка херојском идеалу братског пријатељства, осмишљеном не као спонтани повратак некаквом варљивом првобитном стању, него као тешка и болна духовна победа, као дело милосрђа и врлине“.
Маритен у том смислу предлаже хуманизам који се заснива на интегралној визији човека у јединству његовог „природног и натприродног бића“ именујући га у основи „хуманизмом отеловљеног Бога“. Та интегралност подразумева и да се не мора бирати између „вертикалног кретања у смеру вечног живота и хоризонталног кретања којим постепено откривамо суштину и стваралачке моћи човека унутар историјског тока“, већ да се та два покрета морају чинити истовремено.
Са таквим полазиштем Маритен тоталитаризме свог времена, под које подводи комунизам, фашизам и нацизам, сагледава као начелно антихришћанске, тачније антихристовске силе, јер се код њих ради мање о „доктринарном супротстављању хришћанству, а више о егзистенцијалном супротстављању присуству и деловању Христа у оквирима људске историје“. Насупрот томе, циљ новог, хришћанског хуманизма је да „имајући у виду енергије које човеку стижу из виших сфера, и моћ духа, покуша да им омогући приступ животу и слободи истински достојним човека и његовог позвања“.
То би конкретније подразумевало „дубински преображај овосветског поретка“, који ће меркантилну цивилизацију и економију, као и ону колективистичку, заменити „персоналистичком“ цивилизацијом и економијом, „кроз коју се на световном нивоу преламају јеванђеоске истине“, што истовремено подразумева „обнову религијске свести“, која се најпре одликује превладавањем дуализма, односно „одвајања Божијих ствари од световних“.
У том смислу, потребно је да се „пробуде слобода и њене стваралачке снаге, потребне су енергије духовног и друштвеног васкрсења, за шта човек не постаје способан милошћу државе нити икаквом партијском педагогијом, већ захваљујући љубави која средиште његовог живота фиксира бескрајно изнад домена и историје овога света“, а као конкретан политички идеал новог хуманизма треба поставити „братско пријатељство које једнино може послужити као оријентир рада на аутентичној друштвеној обнови“.
Маритенов предлог друштвене и духовне обнове на начелима новог, хришћанског хуманизма, важно је рећи, не почива на „спољашњем апарату хришћанског поретка“ него на „обнови хришћанства хришћанским средствима“, односно дејством духа кроз живо и аутентично живљење јеванђеља у друштвеној и историјској стварности.
Говорећи да јеванђење не осуђује свет као такав, односно као Божију творевину по себи, нити политику као такву, већ само ону која се не ослања на „истину Бога који је човека створио по својој слици“, Маритен верује да и политика не мора обавезно бити политика мржње и искључивања, непријатељства, већ да и она „може бити спасена, односно може и сама бити прожета и оживљена милошћу Христовом, што значи да њена суштина није супротстављена милости, правди и љубави“.
Насупрот паганском ставу, политика заснована на јеванђељу полази од вере да је „љубав надмоћна у односу на мржњу и да прожима све људе, јер сви људи су деца Божија, јер свако је особа обдарена бесмртном душом вреднијом од читавог телесног света, особа искупљена Христовом крвљу и позвана да ступи у слободу синова Божијих, и јер сам Бог представља живу љубав“.
Према оваквом виђењу, држава није нужно „успостављена на супротстављању неком непријатељу“, а то што има непријатеља не произилази из њене суштине, него из првобитног греха“, што знали да таква држава „супротстављајући се својим непријатељима, она их такође мора волети као Божија створења и поштовати њихово људско достојанство.“ У том смислу, „у паганском царству врховни израз вере у то царство свакако јесте убиство извршено њега ради, али врховни исказ вере у Бога дајемо поклањајући Богу свој, а не туђи живот“.
Жак Маритен се, у последњем поглављу ове књижице, суочен са глобалним сукобом и антихристовским тоталитаризмима, опредељује за визију на интегралном хуманизму засноване органске демократије, као „демократије хришћанског надахнућа“, која „поштује људско достојанство, и то не достојанство човека у апстрактном смислу, достојанство неког ванвременског, непостојећег човека, који не познаје историјске услове и разноликост и који немилосрдно уништава људску суштину, него достојанство сваке конкретно постојеће особе у историјском контексту њеног живота“.
При томе, аутор напомиње да „хришћанска религија није вазал ниједног световног режима и спојива је са свим облицима легитимне власти“, нити је њен посао да немеће ниједан од њих, не намећући исто тако ниједну одређену политичку философију. Њена мисија је у постепеном продирању јеванђеља и његовог духа у све области живота, један унутрашњи преображај. Тако и мисија Француске, као и сваке друге земље, може бити само у унутрашњој јеванђеоској обнови и њеном доприносу у обнови таквог духа широм света, али не експанзионизмом и сличним овосветским методама насиља и манипулације, већ искључиво средствима самог јеванђеља, у основи милошћу и љубављу.
Најзад, у интервјуу објављеном на крају књиге, Маритен наглашава како „једино спасење Запада види у продирању јеванђеоског духа у профану егзистенцију и њеном оживљавању њима, тако да хришћанство буде отеловљено у неком облику у друштвеним структурама“ и да нам је потребна „мистика способна да продре у ствари на овоме свету, онострана истина која оживљава друштвени поредак заснован на поштовању према људској личности као слици Божијој“. Циљ те хришћанске мистике чине „Царство Божије и вечни живот, те успостављању новог друштвеног поретка религија није природно и непосредно окренута, већ то за њу представља нешто додатно, јер хришћанство има задатак да оживи цивилизацију“.
Маритенова књига „Сутон цивилизације“ представља једну од бројних које су пред Други светски рат истраживале проблем кризе западне цивилизације и цивилизације уопште, и једна је од оних које на најкохерентнији и најконкретнији начин нуде хришћанством надахнуте одговоре, због чега не чуди да је један од Маритенових највреднијих саговорника по овим питању био управо Николај Берђајев.
Ти одговори бивају релевантни и данас, па објављивање ове књиге у наше време представља изузетно добар потез издавача, тим пре што њен аутор није довољно познат у нашој средини. Једино што му се може замерити – а то није мало – јесте што се из неког необичног разлога одлучио да, иако јавно предузеће, ову лепу и корисну, коректно преведену књижицу објави на латиничном писму.
Владимир Коларић