Нинову награду, која се додељује за најбољи роман објављен на српском језику у претходној години, добио је Стево Грабовац за дело „Послије забаве“.
Од 188 наслова на конкурсу, направљен је ужи избор од дванаест, а потом се у најужем избору нашло пет романа: „Пакрац“ Владана Матијевића, „У земљи Фрање Јосифа“ Љубомира Кораћевића, „Аутосекција“ Срђана Срдића, „Песма о три света“ Владимира Пиштала и „Послије забаве“ Стеве Грабовца.
Стево Грабовац (Славонски Брод, 1978) објавио је до сада збирку песама „Станица непостојећих возова“ 2007. године, а његов први роман „Мулат албино комарац“ нашао се 2019. у најужем избору за Нинову награду. Живи и ради у Бањалуци.
О почетку романа „Послије забаве“, објављеног у издавачкој кући Имприматур, писац Стево Грабовац раније је рекао Мићи Вујичићу у интервјуу за Нин: „Роман отвара реченица: ‘Прича коју желим да испричам говори о једном ужасном злочину.’ И око ње се, као кругови на води, шире судбине ликова који су посредно или непосредно повезани са самим злочином.“
А онда о злочину: „Злочин који се помиње односи се на убиства око двадесеторо ромске дјеце у околини Босанског Брода, некад у љето хиљаду деветсто деведесет друге. Иако се ово десило током рата у Босни и Херцеговини, сама убиства нису имала никакве везе са вјерским и другим разлозима због којих се, наводно, ратовало, већ су почињена из просте економске рачунице – ради илегалне трговине људским органима.“
Грабовац додаје да је овај догађај врло брзо пао у заборав, јер није био интересантан ниједној од три бивше зараћене стране, „а вјероватно и због неких ‘виших’, обичним смртницима недокучивих разлога“.
Ипак, роман се не бави самим истраживачким процесом, објашњава писац, коме је циљ да се дође до неке истине, можда више поставља питање – „шта је истина“, бави се немоћима писања, уопштено питањем смисла писања о таквим стварима, када тој дјеци покушава дати људска лица која су одавно изгубили.
„Приповједач, који се зове исто као и ја, а зове се тако јер нас обојицу опсједају иста питања и исти кошмари“, казао је том приликом овогодишњи добитник Нинове награде, „а сасвим је свеједно да ли ће га читалац у потпуности поистовијетити са мном или неће, заправо говори о својим покушајима писања и колико га је то као проклетство пратило кроз живот.“
„Он је неуспјешни писац из провинције који покушава да реконструише личну историју свог покојног оца, иако о њој не зна готово ништа. Чини то због тога, јер је и његов отац као и он сам, био писац у покушају, генетски или судбински – то је његов завјет који не може да испуни, а осим тога, управо је његов отац особа која је непосредно покренула лавину самих догађаја који су водили ка открићу злочина поменутог у књизи“, закључује Грабовац.
Нинова награда прву пут додељена пре седам деценија
Нинова награда је књижевна награда критике за најбољи роман године.
Први пут је додељена 1954. године, а добио ју је Добрица Ћосић за роман „Корени“.
Сматра се једном од најзначајнијих признања у књижевности.
Међу добитницима су Милош Црњански, Мирослав Крлежа, Меша Селимовић и Борислав Пекић.
Оскар Давичо је три пута добио награду, а два пута су награђени романи Добрице Ћосића, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басаре.
Досадашње доделе нису прошле без контроверзи и критика на рачун жирија.
Награда није додељена 1959, а као разлог је наведено да је пауза последица жеље за „стимулисањем квалитета“.
Данило Киш је вратио награду за роман „Пешчаник“ из 1972, али тек 1978. усред полемике да је „Гробница за Бориса Давидовича“ плагијат.
Исто је урадио и Милисав Савић 1991, када је изабран роман „Хлеб и страх“, револтиран текстом Момчила Селића који је објављен у недељнику НИН, а у којем су изнете негативне оцене Савићевог рада.
Сретен Угричић је изразио протест 2010. године, када је издавачка кућа Лагуна пријавила његов роман „Незнаном јунаку“ за Нинову награду против његове воље.
