Први српски краљ Стефан Првовенчани Немањић, други син великог жупана Стефана Немање, за време чије владавине је Српска православна црква стекла аутокефалност, умро је 24. септембра 1227. године.
Наследник Немањин, његов син Стефан био је мудар и даровит човек, васпитан у византијском духу. При том окретан дипломата и обазрив војсковођа. Један је од најдаровитијих људи међу свим владарима из куће Немањића. Теодосије Хиландарац о њему написа:
„У свему благопохваљен, у војништву вешт и храброшћу славан… Правдом и истином светло украшен, љубављу према ништима богољубац изврстан, а беше и Светог писма учен тумач“.
Стефан је био и један од првих српских писаца и једини наш световни писац у средњем веку. Написао је профињеним стилом житије свог оца Симеона – дело богате емотивности, образовања и промишљености.
Како би учврстио независност од Византије, направио је заокрет у спољној политици. Окренуо се новим савезницима, Млетачкој републици и папи. Написао је “Житије светог Симеона” (Стефана Немање).
Стефан Првовенчани био је други син великог жупана Стефана Немање I, родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао кнез и управник Зете. Старији је брат Растка Немањића, Светог Саве, оснивача аутономне Српске архиепископије.
Престо је наследио на државном сабору код Петрове цркве у Расу 1196. године по жељи свога оца Стефана Немање. Али престо је наслеђен мимо права примогенитуре по коме престо припада прворођеном сину.
Борба за престо
После смрти оца Симеона, велики жупан Стефан Првовенчани морао је оружјем бранити своја владарска права од старијег брата – Вукана који је био кнез и самозвани краљ у Зети.
Кнез Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана. Њега је подржавао и угарски краљ Емерик.
Тако је почео грађански рат између браће који траје од 1202. до 1204. или 1205.
Привремено поражен од удружених снага брата Вукана и краља Угарске, Првовенчани се склонио вероватно у Бугарску 1202. или 1203. године. Након прве пропасти Византијског царства које су разорили крсташи Четвртог похода (у априлу 1204). Уз помоћ Бугара, Првовенчани се вратио на престо, али је одржао независност своје земље.
Ту независност је одлучио да призна и римски папа. Надао се да ће слањем краљевске круне ојачати свој углед у Србији. Према преовлађујућем мишљењу историчара Првовенчани је крунисан за краља Србије 1217. године. Али мањи део историчара мисли да је крунисање било и у мају 1221.
Посланик папе Хонорија III вероватно је донео краљевски венац (круну) у тадашњу Рашки. Али је нејасно и ко је извршио крунисање. Првовенчани је био први крунисани (овенчани) краљ у породици Немањића. Због тога је касније био памћен као „првовенчани краљ“, а одатле је изведен данас општеприхваћени надимак Првовенчани, то јест првокрунисани међу Немањићима.
Крунисање
Његов брат, игуман манастира Студенице Сава I Немањић (после Свети Сава) вероватно је предложио владару Првовенчаном да су околности повољне да се Србија покуша и црквено осамосталити.
У договору са братом Сава I је отишао у Никеју 1219. године и из ње донео сагласност за самосталности српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије.
„Има дана у историји једног народа који остају неупоредиви и заувек у сећању, као одлучујући у судбини тога народа. Такав дан је био дан Вазнесења Господњег – Спасовдан, 1220. године. Тога дана беше први српски архиепископ устоличен и први српски краљ бeше крунисан у Жичи. Оба ова догађаја су имала подједнаку важност: пуна независност српског народа и цркве од страних држава. Оба ова достигнућа су била дело Светога Саве.“
Наиме, он је српску цркву и државу привео и узнео ка Христу, тако да је Христово вазнесење постало и наше спасење и освећење. То владика Николај сасвим јасно исказује кроз краљев доживљај ове светковине: „Одушевљен изврсном лепотом Жиче, краљ је био неописиво радостан“. Биограф каже:
„Он се није толико радовао краљевској круни или сјајном краљевском пурпуру. Прави узрок његове радости беше Жича и мноштво народа, који се дивио и у њој Бога славио“.
Стефан је без сумње био дубоко побожан човек.
Монах Симон
Стефан Првовенчани је пред крај живота боловао и архиепископ Сава I замонашио је болесног брата пред смрт, вероватно 24. септембра 1227. године, и зато њега Српска православна црква данас слави као светог Симона.
Стефан Првовенчани био је васпитан у византијском духу, љубитељ књижевности и „разуман и вешт приповедач“, како га назива Теодосије, ученик Доментијана и биограф Светог Саве.
„Живот и подвизи Светог Симеона“ (1216) су прва српска целовита биографија. Обухвата сав живот Стефана Немање I, од рођења до смрти, обухватајући и чудне догађаје после смрти у којима су се испољиле његове натприродне моћи. Дело је написано панегиричним стилом. Доминантни поступци су апстраховање, идеализација и спиритуализација стварности.
Од човека из Савиног списа, Немањин лик доживљава огромну промену – губи све људске црте и постаје инструмент божанске правде – светитељ, чудотворац и божији изабраник. Такође, у односу на Савин емоционално обојени стил, код Првовенчаног не постоје животне и потресне сцене. То не дозвољава сам начин излагања Првовенчаног који се одвија према библијском моделу.
