На данашњи дан 1395. године погинуо је Марко Краљевић, најстарији син и наследник краља Вукашина и најпопуларнија личност српских народних песама. Краљевић Марко је најпознатији српски епски јунак, помиње се у предањима свих јужнословенских народа, међутим, да ли је био и стварна историјска личност?
Истраживања су доказала да је био прави средњовековни витез и владар. Тако је Марко себе доживљавао, а тако су га доживљавали и његови савременици. Још за живота је стекао поштовање широм наших простора, и зато је убрзо након погибије почео да прераста у легенду. У епском Марку Краљевићу налазе се различити слојеви. Са једне стране, он је – попут, на пример, античких хероја Херакла или Ахила – јунак велике снаге али и необуздане природе, па тако оре царске друмове, пије уз рамазан вино, растјерује Турке на буљуке и тера цара до дувара… Али он у нашем народном предању има и особине правог средњовековног витеза: „не суди ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога и књигама староставним” и верује да му је боље „изгубити главу него своју огрешити душу”.
Управо ово су, иначе, основни принципи средњовековног витештва. Витезови су и настали као заштитници вере, правде и нејаких, и неговали су идеал сиромаштва, по чему су били војнички еквивалент монасима. Суштина витешког морала заснивала се на хришћанским начелима тог времена, што су заправо општељудске вредности које и данас симболизују витештво. Историјски Марко се руководио тим начелима.
Марко Краљевић је наш национални јунак, али су га прихватили и околни народи као део своје културе. Песме о њему су се још у XIX веку певале и забележене су на широком простору од јужних Алпа до Црног мора. То није присвајање, већ пре признање некој култури да може успешно да успоставља везе са другим срединама и да се у позитивном смислу наметне као носилац општих вредности.
Данас је у науци неоспорно да историјски Марко Краљевић, као и његова породица Мрњавчевића, припадају српској културној и државној традицији, али је, са друге стране, епски Марко јунак свих Јужних Словена, на начин како су они у прошлости вековима доживљавали своју блискост и заједнички идентитет. Његов лик је израстао у највећи еп наших простора и чува сећање на једно херојско доба, када је овдашње друштво остварило врхунске домете и највећа културна и цивилизацијска достигнућа Јужних Словена. Марко Краљевић заправо симболизује јединство овдашњих народа на средњовековни начин, када смо могли самосталније да се повезујемо.
Пред битку на Ровинама у којој је погинуо, Марко је рекао: „Ја молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату!” Ова порука нам открива човека који се и у критичним тренуцима трудио да поштује принципе витештва и остане одан свом народу. Наши преци, осим манастира и других споменика који данас представљају највеће домете светске културне баштине, и у другим сферама живота изградили уређено и цивилизовано друштво. Епски лик Марка Краљевића управо то покушава да нам поручи, да нас охрабри и улије нам самопоуздање да и данас будемо успешни и задовољни као што су то они некада били.
