Почетна » Историја » Стефан Митров Љубиша, велики и одани син Боке: Поуку дао чак и аустријском цару

Стефан Митров Љубиша, велики и одани син Боке: Поуку дао чак и аустријском цару

Ја знам да Ви мене не трпите јер сам Срб православне вјере. Ја кому је српско знамење упечаћено на челу, бранит ћу погажено право и слободу својих сународника док ми под грлом куца!

Ово је са говорнице Сабора аустријске покрајине Далмације у Задру изговорио одрешитим гласом човек који је тим телом председавао претходних осам година. Био је то Стефан Митров Љубиша, политички представник Боке, који се дуги низ година борио против талијанштине кроз споразум Срба и Хрвата, јер је сматрао да ни једни ни други неће сами успети у отпору страном фактору. Међутим, те 1877. наступила је кулминација раздора унутар Народне странке, коју су већ дуже време генерисали хрватски политичари са позиција клерикализма и националне искључивости. Треба знати да су споразум Срба и Хрвата испод жита ометале и влада, а и католичка црква, свака из својих разлога.

Од тренутка кад су добили већину у Задарском сабору, Хрвати су, што тајно, што јавно, протурали опцију да су, сем покрајина Хрватске и Славоније, и Далмација са Боком такође хрватске “повијесне земље” и да Срби морају следити хрватску политику и великодржавне циљеве, задовољавајући се ситним уступцима. Међутим, Бокељи (а и Дубровчани) су још давно одлучно поручили да они нису никакви Хрвати и да припадају славено-српској народности. У Далмацији је тада живeo знатан број Срба “оба закона”, док је рецимо у самој Боки, по тадашњем попису из 1870, живело 12.500 православаца (Срба) и 3.500 католика који (сем Талијана) сматраше себе такође Србима.

Наравно да Љубиша није био слеп, ни глув, да не би знао како се у Далмацији већ дуго времена врши систематско покатоличавање и хрватизација Срба, јер је ваљало да прихвате млетачку, а потом “царску виру”, кад већ живе на земљи апостолске круне Хабзбурга, која има високо покровитељство светог оца из Рима. По том мишљењу, ти морлаци би требало да „показивају више лојалности и буду срећни да их још неко као бизантске шизматике трпи на хрватском повијесном тлу“ (како тад, тако и данас), пише Глас Српске.

Стефан се снажно супротставио тој политици и пркосно стао у одбрану права и части свога народа, остајући веран изворним принципима Народне странке. Сукоб постаде неизбежан и противници се окомише на њега лавином грубих приземних увреда и подметања и на крају успеше да му одузму мандат у Сабору, али не и онај у бечком Царевинском вијећу.

Намере Беча

Маске су потпуно пале кад његови бивши саборци Хрвати почеше својатати и Босну и Херцеговину, као повјесне хрватске покрајине, које треба окупирати и припојити хрватском корпусу, без обзира на тамошњу велику српску већину и знатан успех њиховог устанака против Турака. Срби Далмације и Боке су се томе листом противили, са жељом да српска војска заједно са устаницима ослободи Босну, па је то питање унело нову тензију. Љубиша се залагао за државни савез слободних словенских народа без било чије хегемоније или мајоризације. Године 1868. он пише: “Могућа је само таква Аустрија која неће дати првенство једном народу над другијем…”, додајући касније да је влада свугдје фаворизовала њемачку народност, “а тамо ђе Њемаца нема, она је штитила сваку другу народност противу наше (српске). “

Годинама уназад Беч је кришом мјеркао Босну као будући плен којим би осигурао залеђе Далмацији, чије је копно на најширем мeсту било тек 60 километара. Далматински намесник Вагнер је сачинио тајни план за ту аустријску акцију, до којег Љубиша некако дође и преко мајора Косте Протића дотури га Јовану Ристићу у Београд. Ту је између осталог писало: “Судбина Хрватске неће се моћи испунити док се не ријеши питање здруженија турско-словенских покрајина са Хрватском, то треба да је главна цељ сваког хрватског сина, морају родољуби хрватски сад или никад укорак с владом ићи”.

Ни тада Љубиша није губио наду да још може доћи до српско-хрватског споразума. Међутим, хрватски политичари на челу са дон Михом Павлиновићем су друго имали на уму. Србе су бог зна како обасипали слатким изјавама о јединству и равноправности, док им је требала помоћ у борби против талијанске или мађарске управе, да би им потом окретали леђа, по оној: “Ђе си Ђука кад је мука, а кад прође мука, не требаш нам Ђука”. Исту је пређу прео и вајни “југославен” Штросмајер и многи други. Па зар није иста игра играна и много пута касније, и онда кад су 1918. и 1945. Срби послужили Хрватима као мост којим су прешли са стране поражених на страну победника, да би одмах, без имало стида и кајања за учињене злочине, здушно у три смене поткопавали ту заједничку државу, док је нису и оборили као пролазно нужно зло. У свему томе одувек су и полазили од рачунице да ће им католичка црква и моћне државе запада дати подршку, на какву Срби у Хрватској, а и шире, не могу рачунати ниоткуд.

“Удари грома”

Међутим, да се ми вратимо актеру ове приче, великом упорном борцу за права приморских Срба, али и свих Словена на том простору, који је свој народ задужио и књижевним делом непролазне вредности. Стефана Љубишу многи сматрају најзнаменитијим Србином, рођеним уз обалу плавог Јадрана.

Свет је угледао у Будви, како је сам написао, посљедњег дана фебруара 1824, међутим неки извори помињу и 1822. Било како било, навршила су се пуна два века од рођења овог дичног Србина, којег ће неки још звати Стјепан, а и Шћепан. Отац његов Митар, син Лукше, био је родом из паштровских Близикућа код Светог Стефана, а мајка Катина од рода Брдара из Грбља. Митар (1769 – 1838) је цијелог свог живота био поморац и није успeо створити неки завидан иметак, сем једне мале продавнице, после пресељења у Будву, па су живели врло скромно. Будући да су Митру “мрла дјеца у повоју”, градске бабе гаталице убиједише му жену Кату да се та несрећа може прекинути ако прво мушко дијете које роди по ноћи остави на градском раскршћу, како би случајног намјерника окумили Богом и светим Јованом. Тако се и деси и Стефан поживи и одрасте заједно са две сестре.

Са 14 година, послије очеве смрти, остаде сирот на “танку” иметку у кући са старом мајком и сестрама. То га натера да прионе на књигу, не би ли ступио у какву државну службу. Са одличним успехом похађа талијанске школе, јер других није ни било и мимо тога чита све што му дође под руку. Радећи вредно, временом стече широко образовање. Општина оцени како је “несумњиво доказано да је поштен, дискретан, покоран и способан” и доби службу секретара Будванске општине 1843. За 18 година на тим пословима стекао је огромно самоучко правничко знање, рeшавајући разна акта да су га више власти именовале за јавног бележника, без обавезе полагања потребних испита. Године 1844. венчао се са Софијом Ћеловић. У браку су добили седморо деце, од којих је четворо однела болест у детињству. Писаће 1862. да је његова сиромашна кућа још болница, али да некако стојички подноси “ове ударе грома”.

На Бокељској скупштини о Духовима 1848. Љубиша постаде кандидат за посланика у Бечком сабору, пошто је иступио са зрелим политичким ставовима о отпору талијанштини, кроз јединство Словена у Боки и Далмацији. Такође, отписује Загребу и Задру да Бока није никад била у саставу Хрватске и да они “нијесу Далматинци, већ Бокези” са правом на своју посебност. Касније ће у сабору рећи да ни слив рeке Неретве никад није био хрватски. И тако са 24 године на велика врата улази у политички живот који ће му донети доста поштовања, али и горчине. Пуних 15 година биће заступник свог народа у бечком Царевинском већу и Далматинском сабору, којим ће председавати скоро осам година. Бока Которска је од 1815. била у саставу аустријске Далмације, са главним градом Задром и службеним италијанским језиком, па је знао је рећи да је Аустрија на своју штету “више поиталијанила Боку за неколико деценија, него ли Венеција у четири века”.

Љубиша је био глас народа Боке и Паштровића, тумач његових интереса, одани бранич српске части и имена и чувар његових права, а посебно језика. Јер он је знао да је језик посљедња одбрана у очувању идентитета једног народа, зато се непрекидно борио да српски језик добије право јавне употребе. У вријеме Бахове власти био је гоњен и осуђиван, а генерал Лазар Мамула о томе записа: “Највиши гријех Љубишин је што хоће да уведе у Боку равноправност језика и вјера”. У то време често је и поболевао, а сину му Митру укинуше стипендију од 30 фјорина, па га је морао са школа вратити кући. Као борац против туђинштине и однарођавања, постао је најјачи штит националне самобитности српског југа. А. Јерков га описује као “човјека од угледа, чојства и пера, толеранције и ширине”. Кажу да је био изузетан говорник, отмен и убедљив, те да су му излагања била психолошки изнијансирана, одмерена и умивена, језички богата и зачињена хумором. Као просвећен интелектуалац, за штампу је говорио: “Ја сам мњења да је потребито једној држави да слободна штампа пази и надгледа рад политични. Новинарство је уставности што сунце биљу”.

Бечки парламент у марту 1869. донесе закон о војној обавези (ландверу), упркос старој бокељској повластици да не служе војску. А кад намјесник Вагнер покуша то силом наметнути, букну Бокељски или Кривошијски устанак. Устаници 19. и 25. октобра разбише аустријске трупе које одступише ка Рисну, а потом у новембру на Брајићима потукоше и генерала Ауерсперга. Тад, на захтев Беча, Љубиша и генерал Гаврило Родић преговорима умирише побуну. Бокељи уз општу амнестију положише оружје, а њихов вођа Самарџић поручи да они желе Аустрији оно што она жели Боки. Љубиша потом у Бечу изнесе сву истину о Вагнеровим тешким злочинима над народом и испослова новац за намирење велике материјалне штете од пљачке, паљевина и разарања, као и за обештећење породицама устаника.

Мада су неки кривили Љубишу да је држао страну влади, сами устаници му касније признаше заслуге за решење овог спора. После испливаше и документи који говоре како је на Цетињу тражио помоћ за устанак, те да је за њих негде набавио и 200 пушака. Љубиша је тад у Бечком парламенту афирмисао Бокеље као јунаке, спремне да поднесу озбиљне жртве у борби за правду. Устанак је допринeо развоју националне мисли и осeћају солидарности и јединства међу Србима, који са свих страна изразише снажну подршку устанку. Јер и Бокељи су раније узимали учешће у устанцима Карађорђа и Милоша, те у бојевима Црногораца и Херцеговаца са Турцима.  Бокељски устанак је снажно одјекнуо и у Далмацији, па је на изборима за сабор Народна странка убедљиво победила талијанаше.

Политичар и писац

Као политичар Стефан Митров је био мудар тактичар и гледао да на сабору и Царевинском већу не буде увек противан свему, већ да за свој крај увек извуче неки бенефит, политички или економски, процењујући шта је већ могуће у датом тренутку. Влади у Бечу је поднeо читав низ меморандума, приједлога и захтева са циљем унапређења културног и економског живота Боке. Његовом заслугом у судове је 1862. уведен српски језик, а покрајини је опроштен стари дуг, настао за вријеме глади. У Котору је установљена посебна православна епархија, што је Боку издвојило из далматинске црквене јурисдикције, а православни су престали обележавати католичке празнике.

О државном трошку је у Котору отворио гимназију на “српском науковном језику”, док је дубровачка гимназија одузета језуитима. У Кривошијама и Маинама је саграђена нова народна школа, а у Поборима и Брајићима помоћне. У Рисну и Петровцу изграђена су пристаништа и пробијен пут од Котора до црногорске границе. Испослова дозволу за оснивање Српско-поморске школе Бошковић – Лакетић у Херцег Новом, а српски ђаци су могли добијати стипендије за студије у Бечу и још много тога. Круна његових напора била је градња далматинске жељезнице.

Његов политички и књижевни рад ишли су скоро паралелно и нису били у опреци, јер су суштински оба били на ползу српског народа и буђењу његове националне свести, просвјетног и културног уздизања, чувања и заштите  његове самобитности и наслеђа. Љубиша је несумњиво крупна књижевна фигура, али ћемо овде само узгред поменути његово вредно књижевно дело, остављајући то неспорним ауторитетима из те области. Описивао је судбину својих сународника од 15. до 18. вијека, о чему ће сам рећи да му је намјера била „…да овом радњом очувам неколико знаменитих  догађаје своје отаџбине, а успут да опишем начин живљења, мишљења, разговора, напокон  врлине и пороке својијех земљака, па све то да предам потомству.”

Његов неспорни књижевни таленат био је ослоњен на одлично познавање народне традиције и живота, а посебно језика богатог горштачким духом. Био је присталица Вукове школе, а звали су га и Његош у прози. Од 1845. до 1877, поред превода и новинских текстова, Стефан Митров је редом објавио ова дела: Опшество Паштровско у окружју Которском, Сени Петра Петровића Његоша владике Црногорскога и списатеља, Бој на Вису, Шћепан Мали како о њему народ повиједа, Продаја патријаре Бркића, Кањош Мацедоновић, Скочиђевојка, Суд добрих људи, Поп Андровић нови Обилић, Приповијести црногорске и приморске и Причања Вука Дојчевића.

Као човек са снажним осјећајем припадности српском народу стремио је његовом духовном, али и државном уједињењу и сигурно био најизраслији приморски Србин 19. века. Упркос томе раније је истицан само као Југословен, а данас и као некакав Црногорац, а ко је био Стефан Митров, осим почетног цитата из ове приче, најбоље говоре његове речи. Одговарајући на нападе, једном приликом у сабору рече да му није брига ко га осуђује, већ да му је важно „ … да је народ похвалио и одобрио мој политички рад, моја браћа Срби Бокеши (…) ја од Косова припадам оној несретњој, али јуначкој и поносној народности српској, коју штују и уважавају и њени душмани”. Другом приликом, по свједочењу самог Павлиновића, Стефан је у некој полемици узвикнуо: “Ко је то овдје бољи Србин од мене? Мој гроб се зна од Косова …”

Током своје посете Котору 1875, аустријски цар Франц Јозеф изјави да је он први цар који посјећује тај древни град. Стефан Митров, који је био члан свечане пратње, не могаше отрпети ту надменост, па уљудно одговори Хабзбургу да је Котор прије њега у 14. вијеку посећивао српски цар Душан.

Љубиша је одржавао поверљиве везе са књазом Николом и председником српске владе Јованом Ристићем.  Поставши председник Сабора, из Будве се са породицом преселио у Задар, а повремено је на дужи рок боравио у Бечу због обавеза у Царевинском већу. У то вријеме је и често поболевао. Целог живота је кубурио са новцем, мада су га противници блатили и као корупционаша, међутим, остао је чист, неокаљан и достојанствен, омиљен и поштован у свом народу.

Иако болешљив, октобра 1878. путује из Беча до Цетиња на владичење свог брата од стрица Висариона Љубише на трон владика црногорских. Тада се јако прехлади и ускоро по повратку у Беч, смрт га уграби 11. новембра у соби Хелеровог хотела. Та вест је тужно одјекнула у свим српским крајевима, а тих дана се упокоји и Ђура Јакшић. Змај написа: “Љубиша оде, дично нам име,- / Љубиша оде, Јакшић за њиме! / Споменик грозан, бол га је свео: / Окаменио се вас народ цео.”

Издвајамо и неколика стиха из пјесме Јована Симеоновића: “На мокром стењу суши се влага, – / ал’ неће суза у српском оку, / ал’неће рана што тишти Боку! / Црна јој туга још црњу спрема! / Љубише нема!”

Стефан Митров је опојан у бечкој грчкој цркви и сахрањен близу гроба Вука Караџића, а недалеко је почивао и Бранко Радичевић. На гробу су говорили Лаза Костић, Тодор С. Виловски и Шпиро Покрајац. Његови посмртни остаци су пренесени у завичај 1885. године.

Улога Михе Павлиновића

Предводник хајке за Љубишину смену био је дон Михо Павлиновић, који је заборавио како га је Стефан свесрдно бранио кад су му одузимали мандат талијански аутономаши. Љубиша ће о томе записати “не чини добро, да те јади не нађу”. Иначе, тај свећеник је био ранији политички саборац Љубишин, чак се у младости декларисао као Србин католик који је писао ћирилицом и говорио да је сав народ јужно од Неретве српски, без разлике вере (што и јесте истина). Међутим, ускоро је “преваспитан” па је постао жестоки хрватски клеронационалиста. Још много прије него што је то 1900. “заковао” Католички конгрес у Загребу, заговарао је идеју да сви католици на словенском југу морају бити Хрвати и да се хрватско државно право протеже и на Босну.

Поријекло

О свом поријеклу Љубиша пише: “Почетком 11. стољећа шљегла су у приморје с крај ријеке Љубишњице из Херцеговине два брата близанца, што су се смјестила усред Паштровића и ту ударила темељ селу Близикуће, гдје и дан данашњи племе Љубишино станује. Кад је године 1343. Лудовик, краљ Угарски, посјекао на вјеру 1.400 Паштровића за Голијем врхом … на тој крвавој сјечи пало је обезглављено 120 Љубиша.” Поред угледних помораца ово племе још од 1652. даје свештенике: била су два архимандрита манастира Прасквице, Василије и Сава, те црногорски митрополит Висарион.

Извор: Глас Српске

Повезани чланци:

Портал Компас Инфо посебну пажњу посвећује темама које се тичу друштва, економије, вере, културе, историје, традиције и идентитета народа који живе у овом региону. Желимо да вам пружимо објективан, балансиран и прогресиван поглед на свет око нас, као и да подстакнемо на размишљање, дискусију и деловање у правцу бољег друштва за све нас.