Чувени српски научник Михајло Пупин, на данашњи дан осмог маја 1894. патентирао је у Њујорку апарат за телефонске и телеграфске преносе на велике удаљености.
Петнаест година касније, чувени „New York Times“ писао је: „Бежични телефон ће се користити за разговоре на врло великим растојањима у разумно блиској будућности, сматра др Михајло Пупин са Универзитета Колумбија, чији је изум индуктивног калема омогућио, ако ништа друго, трансконтинентално телефонирање, као што је приказано у понедељак у компанији „American Telephone and Telegraph“. Доктор Пупин је синоћ рекао да ради на усавршавању инструмента за бежичну телефонију који ће, како је уверен, учинити могућом комуникацију на практично било којој раздаљини.“
Пупинов најзначајнији проналазак, познат је под именом „Пупинова теорија” из 1896. године, којом је решио проблем повећања домета простирања телефонских струја. То откриће омогућило је отклањање штетног дејства капацитивности водова које је представљало главну сметњу преноса сигнала на дужим растојањима, а манифестовала се појавом шума.
Проблем је решен постављањем индуктивних калемова на строго одређеним растојањима дуж водова. Захваљујући њему ми данас комуницирамо на даљину. Још у јануару 1915. године Њујорк тајмс је пренео Пупинову изјаву: „Бежични телефони ће се користити за разговоре на врло великим растојањима у разумно блиској будућности”.
Патенти Михајла Пупина са његовим асистентом и будућим нобеловцем Едвином Хауардом Армстронгом из 1915. поставили су темеље за емитовање радио таласа помоћу електронских предајника, што је представљало основу за почетак развоја свих видова савремене бежичне комуникације. Седам патената обелодањених те године иницирали су ново доба у којем су радио таласи значајно допринели убрзаном развоју савремене техничке цивилизације XX века, као и информатичке у XXИ веку.
Патентирао је укупно 34 проналаска, а индуктивни калемови су у његову част названи „Пупинови калемови”. Овај патент му је донео велику славу и богатство. Телефонска компанија Бел купила је право коришћења Пупинових калемова 1901. године, као и компаније Сименс и Халске у Немачкој. Национални институт за друштвене науке одликовао је Пупина златном медаљом за овај изум. Милош Црњански описао је Михајла Пупина као „моћног господара електричних изума”, а колеге су га сматрале оцем идеализма у америчкој науци.
Пупин је унапређивао науку не само својим патентима, већ се и енергично залагао да створи перфектне услове за најбољи научни рад својих ученика и колега. Био је оснивач или председник свих значајних научних институција прве половине XX века у Америци.
Био један од дванаесторице људи који су 23. априла 1915. присуствовали првом састанку Националног комитета за аеронаутику (тада НАЦА, касније НАСА). Осим што је учествовао у њеном оснивању, Пупин је био и први председник њеног пододбора за ваздухопловне комуникације.
„Наука нас може довести до висине богова са Олимпа, али ако занемаримо духовни развој нестаћемо у рату, мржњи и економским кризама” – Михајло Пупин
Институт електронских и електротехничких инжењера сврстао га је на пето место светске ранг листе најбољих професора електротехнике свих времена. Његови ђаци су касније били чувени научници, проналазачи, а неки од њих су добитници Нобелове награде: Миликен, Лангмуир, Раби и Армстронг.
Био је успешан и као писац. Пупинова књига „Са пашњака до научењака” објављена је септембра 1923, а наредне године Михајло је постао први Србин који је добио Пулицерову награду. Он није писао какве су га муке пратиле током борбе за интересе свог народа, али је у аутобиографији, коју је читала цела планета, имао за циљ да Американцима представи српски народ и српску мајку. Михајло Пупин је то и сам истакао у писму идворском пароху: „Американцима, Немцима и Французима много се допада опис моје српске мајке и српских обичаја. То ми је нарочито мило јер сам моју аутобиографију зато писао да у њој представим свету српски народ и српску мајку. Изванредна популарност те аутобиографије доказује да ми је жеља потпуно испуњена. Неки одломци из ње ушли су у американске уџбенике“.
Никада није заборавио и није се одрекао старог завичаја и помагао је и Идвор и Србију и Југославију на све могуће начине. Само је један у низу великана који су веровали да наука и религија могу да иду „руку под руку”. О својој религиозности често је говорио, наглашавајући да зна да Бог постоји. Говорио је: „Не, ја не верујем да постоји Бог. Но ја знам да Он постоји. И то ми је једино знање што има неку вредност од свег мог знања”. У писму које је послао мајци написао је: „Сваким кораком напред у свом научном истраживању све сам ближи ономе што си ме у детињству учила – Богу“.
У Америци је 1958. године установљено одличје – Медаља Михајла Пупина која се додељује сваке године за посебне заслуге, за допринос националним интересима Америке. У Београду је 1946. године основан Институт Михајло Пупин. Један мањи кратер на Месецу, у Пупинову част, назван је његовим именом.
Снимљен је и филм о Михајлу Пупину према његовом аутобиографском делу у сарадњи са Колумбија Универзитетом.
Физичке лабораторије Универзитета Колумбија још увек носе његово име.
На Универзитету Колумбија 1927. године саграђена је зграда одсека за физику под именом Пупинова лабораторија. У овој згради, још за живота Пупина, 1931. године Харолд Ц. Уреу је открио тешки водоник, што је било прво велико откриће у Пупиновој лабораторији. Ту је отпочела и изградња прве нуклеарне батерије. Уреу је добио Нобелову награду 1934. године.
Анегдота
Једном приликом Пупин је на поклон добио два ждрепца од пријатеља који је имао ергелу. Обучавао их је са великим умећем и задовољством, тако да су освајали много награда. Пупинов друг из студентских дана, изненађен што један професор наступа на изложби коња, прокоментарисао је: „Ако ви овако обучавате и студенте, као што сте обучили коње, онда сте највећи професор у Америци.“ Пупин му је на то одговорио да би то било тачно само да не мора да ради истовремено са двеста, већ само са два студента, преноси сајт Екудација.рс
