На обали Раковачког потока између два брда, Пружевице и Стражевице смештен је манастир Раковица. Рушен и затиран, дизао се из пепела и опстајао упркос свему и свима. Посвећен је арханђелима Михаилу и Гаврилу.
Манастир је вероватно из 14. века, а мало се зна о томе да је у широј околини Београда било много до темеља уништених православних светиња, чије трагове и даље крију њиве и шуме.
Једна таква налази се у подавалском насељу Зуце, где се истражују откривени темељи – манастира Раковица. Завод за заштиту споменика културе града Београда прошле године је започео пробна археолошка ископавања локалитета Манастириште у селу Зуце, у циљу утврђивања првобитног положаја манастира Раковица.
Након крчења терена извршено је геофизичко снимање, после чега је започето са археолошким ископавањима.
До сада су пронађени скелетни остаци најмање три индивидуе, археолошки покретни материјал као и остаци грађевинске структуре чија намена још увек није дефинисана.
Да ту нечег има указао је назив за то место које становници Зуца већ вековима зову „Намастириште“. Налази се између Зуца и Врчина, на узвишењу и, што је у то време било од највеће важносту за опстанак једне насеобине – у близини извора.
Померање манастира Раковица на данашње место објашњава се чињеницом да је то тада било скривено, од путева удаљено подручје, близу густе шуме.
Манастир Раковица је премештен на садашњу локацију негде током 16. века. Најстарији писани извор који спомиње овај манастир је из 1502. године, путопис Феликса Петанчића, који је штампан у Бечу две деценије касније.
Зна се да је манастир најпре неко време био и у околини данашњег села Раковица, односно, његово померање било је постепено, тако да је данас у ствари на трећој локацији од оснивања. Али, све су биле на ободу Београда.
Кнез Милош Обреновић се сматра једним од првих дародаваца манастира, након завршетка устанка и успостављања делимичне независности, с обзиром на то да је 1822. године обновио манастирске конаке, који су служили све до обнове из 1905. године.
Иначе, манастир Раковица се може сматрати и својеврсним маузолејем чланова породице Обреновић, будући да су у њему похрањени земни остаци чак 13 чланова ове знамените владарске породице, више него и у једном другом манастиру у Србији.
Повеља Петра Великог
У манастирској ризници чувају се вредне графике, иконе, старе књиге и предмети настали у току 18. и 19. века. Ту су и повеља коју је Петар Велики, руски цар, 30. јуна 1701. због заслуга у руско-турским преговорима даровао раковичком игуману Григорију, честице моштију великомученика Прокопија, Теодора Тирона, Светог Нектарија Егинског, Светог владике Николаја, али и Часног крста, коју је у манастир из Свете земље донео патријарх Герман.
Прва монашка школа у Србији
У манастиру је од 1905. била организована прва монашка школа Србији која је радила све до 1932. У њему је била и иконописачка школа.
Овде се замонашио владика Николај Велимировић и место је где су Немци патријарха Гаврила држали у заточеништву. У периоду од 1949. до 1958. године овде је била смештена београдска богословија, једно време и болница, након чега постаје женски манастир.
Раковица је данас један од најважнијих манастира и није случајно што у њему почивају патријарх Павле и патријарх Димитрије. По њима су имена добили и булевари који воде ка манастиру. Овде је сахрањен и јунак Првог српског устанка Васа Чарапић, „Змај од Авале“, као и Тодор, син Милоша Обреновића.
