Њихово имање налази се на око 380 метара надморске висине, у подножју Маљена, који је идеално место за струјање чистог ваздуха уз помоћ руже ветрова са Медведника, Јабланика, Повлена и Сувобора.
Чист, прозрачан ваздух, зеленило и оближња шума неке су од предности живота на селу са децом које су помогле Ивани (37) и Драгану Сретеновићу (42) да започну живот у Толићу, али и разлози због којих све више у ово место долазе туристи на одмор, пише портал „Приче са душом”.
Како наводе, Сретеновићи су одрасли у градовима, а одлуку да се преселе на село донели су после венчања 2018. године.
Следећи предосећај и нову пословну идеју, овај пар одлучује да се бави туризмом на имању Драгановог деде у Толићу, селу удаљеном 4 км од Мионице и око 100 км од Београда, где су његови деда и баба провели свој живот градећи домаћинство и бавећи се пољопривредом и пољопривредом. Сточарство. Ова два економиста (Ивана је дипломирала економију, а Драган туризам) данас у свом пољопривредном газдинству и туристичком домаћинству Ранч Сретеновић туристима нуде смештај у два објекта за осам особа, дегустацију домаћих сокова и ракија, организоване обиласке и боравак у Музеју шума, како су га назвали део имања под дрвећем који су преуредили за туристичке туре.
До краја године планирају да изграде и трећи смештајни објекат, али даље од тога неће, јер, како кажу, не желе да се баве масовним туризмом.
– Када ми је деда умро 2009. наследио сам ово домаћинство. Да не би изумрла, на малој парцели засадио сам аронију, која се временом проширила на два и по хектара. Касније сам засадио шљиву, а када смо Ивана и ја донели одлуку да се преселимо у Толић, реновирали смо стару кућу и кренули у реновирање свих објеката – каже Драган.
– Иако је у граду све добро функционисало, нешто ме је стално вукло ка селу. Када сам упознала Ивана и када смо започели заједнички живот, логичан наставак је било село где ћемо изградити дом који нам одговара. Уложили смо много енергије, рада, труда и новца. Сада живимо у кући баке и деде, која је изграђена почетком седамдесетих, од чврстог материјала, у шумадијском стилу са четири стране, коју смо реновирали, увели централно грејање, интернет и све што нам је потребно за лакши живот – додаје Драган.
Педесетак метара од куће налази се шума од 24 ара, коју су Сретеновићи купили од комшије са идејом да ту направе музеј шуме. – У сусрет нам је дошао комшија, с обзиром да се на овом подручју не продаје наследно земљиште. Искрчили смо шуму потпуно зараслу у трње и оструге и видели да у њој расте тридесетак различитих врста дрвећа. Хтели смо да покажемо гостима које биљке расту у нашој шуми и испричамо им причу о сваком стаблу – објашњава Ивана.
Засадили смо део дрвећа, јер смо желели да имамо неке врсте које расту само на другим континентима, попут пауловније. Свака врста је обележена плочицама са веома занимљивим подацима, не оним стереотипним, већ занимљивостима о дрвећу – каже Драган за Приче са шину и додаје да туристи кроз овај музеј могу да прошетају сами под ведрим небом, али и у друштву домаћини.
– Као што у градовима добијате потпуно другачију димензију дестинације са туристичким водичем, тако ће и наши гости моћи да прошетају са нама, да чују неке занимљиве приче и анегдоте које не могу да нађу на интернету.
С обзиром да су шуме дуги низ година биле место где су се људи скривали, где су живели, па и хранили, Драган и Ивана су, како кажу, желели да врате тај осећај привржености човека природи.
У њиховој шуми гости могу да легну на лежаљку, одморе, пронађу тренутак мира, уживају у звуцима и мирисима шуме и поистовете се са свиме што нуди шумско окружење.
– Реакције су одличне. Недавно смо имали групу предшколаца из вртића који су овде упознати са одређеним врстама дрвећа. Наши гости су углавном људи који живе у урбаним срединама, углавном млади људи, академски образовани. Жуде за природом, за шумом, ливадом и селом, али желе да чују нешто о тој средини, а не само да тамо проводе време – објаснили су Сретеновићи и додали да туристи могу да беру и воће код домаћина и на јесен. помози у печењу ракије. Посебно место на ранчу Сретеновић имају породице са децом, јер овде малишани могу да се играју и мазе животиње, љуљају се на љуљашкама, возе дечији трактор или мали четвороцикл.
– Људи који долазе код нас воле да удишу ваздух, да чују птице којих има на претек, да виде ситну дивљач попут фазана којих има толико да се више не плаше људи. Имамо и велики број зечева у шуми, лисице, јазавца, као и срндаћа – рекла је Ивана.
У шуми поред ранча налазе се запуштене врсте дрвећа, које новије генерације, нажалост, не познају.
– Стекао сам утисак да су људи чули за многе од њих, а да не знају како изгледају. То су зимске сорте крушке, мушмуле и дуда. После обиласка могу да пробају сок од љупке, на пример, која расте и у нашој шуми.
Поред органске ароније и њеног матичног сока који праве, имају и 220 садница органске шљиве (Стенли и Чачанска), као и трешње, крушке, јабуке.
Кажу ми да су хтели да кроз јединствен туристички производ гостима представе како живе овде са децом.
Живот на селу, према речима саговорника Приче са душом, има своје мане и захтева одређене вештине које нису неопходне у граду (зиме са доста снега, вешта вожња), много труда око инфраструктуре (увођење Интернет) и добру организацију друштвеног живота (одласци на скупштинске скупове у Београд, Ваљево или Мионицу). – Имамо један од најбољих квартова на свету, људе који слично живе и размишљају и са којима делимо сличне вредности. Наше прве комшије имају велику породицу, животиње, баве се органском производњом поврћа и воћа. Тај друштвени аспект је нешто без чега се на селу не може живети на добар и квалитетан начин – додао је Драган.
– Немамо телевизор у кући, наша деца веома ретко гледају цртаће на телефону, имају свој простор напољу, свој песак, игралиште, лопте, четворке. Циљ нам је био да када смо већ основали породицу, да нам деца расту здрава и да се здраво хране – истакла је Ивана.
