Дигитални Вилсонов центар у Вашингтону недавно је у оквиру пројекта „International History Declassified “ објавио велики број тајних докумената који су између осталог повезани са догађајима распада бивше Југославије.
Интересантан и вриједан материјал открива детаље како је њемачка влада, тачније тадашњи канцелар Хелмут Кол тајно радио на лобирању и подршци сепаратистичких тежњи Словеније, Хрватске и БиХ. Иако нови тајни документи по своме садржају за српски народ не откривају ништа ново, јер нам је опште познато да је Њемачка увијек била негативно настројена према интересима српског народа, ипак је важно повремено подсјетити се цинизма и покварености њемачког идентитета.
Објављени транскрипти разговора Кола и сарадника његовог кабинета директно указују на то да је Њемачка кроз подршку сепаратистима тежила да поново успостави своју геополитичку доминацију на Балкану. Зато нас не чуди што је процес међународног признавања нових држава био тако убрзан и обављен уз грубо кршење међународноправних норми. Новообјављена документа откривају да су водећу улогу у томе имали управо Њемачка и Ватикан, који су убрзавали признање Хрватске и Словеније, а да претходно нису рјешавали питање граница и националних мањина у овим земљама.
Њемачка је почетком деведесетих година одлучно спроводила своје стратешке и геополитичке интересе. У прерасподјели централне и југоисточне Европе њемачка политика и њено деловање имали су огроман, па у многим случајевима, и кључан значај. Ширење Њемачке на исток и југоисток Европе, дјелимична „реколонизација“ источне Европе за многе Нијемце је имала историјски значај, због сјећања на Аустроугарску империју. То се види и у овим документима са којих је скинута ознака тајности, гдје француски предсједник Франсоа Митеран коментаришући писања тадашње њемачке штампе говори „да Њемачка себе сматра легитимним насљедником Аустроугарске империје и да је сходно томе прихватила претходне несугласице Аустрије са Србима“. Немогуће је не видјети везу између догађаја из 1941. и 1991. године. У оба случаја Југославија је била уништена, а Хрватска одвојена, проглашавајући своју независну државу. И то је у оба наврата било учињено уз активну и свеобухватну помоћ Њемачке и Ватикана – војну, политичку, дипломатску.
Положај Њемачке у југословенској кризи, како то показују објављена тајна документа, одређивали су, између осталог, и интереси католичке цркве. На њемачке политичке лидере велики утицај имали су и представници католичке цркве у Њемачкој – њихови партнери били су Хришћанско-демократске партије у владајућој коалицији, Баварска партија – Хришћанско-социјална унија, једна од најјачих полуга прохрватског лобија, затим утицајни лист „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ те баварски медији који су се налазили под директним утицајем Баварске католичке цркве, која је још тада имала блиске везе са католичком црквом у Хрватској. Покушај увођења санкција Хрватској због увоза оружја 1993. зауставила је управо Њемачка.
Новообјављена документа непоколебљиво свједоче да је уништење Југославије био интерес спољних сила, прије свега њемачко-ватиканског „тандема“. Дванаест чланица ЕУ било је далеко од једногласног признавања независности југословенских република. Многи нису хтјели „преурањено признање“ или „селективно признање“, јер су сматрали да би то довело до грађанског рата и свеопштег хаоса. Али Њемачка је уз пуну подршку Ватикана признала Хрватску и Словенију, практично наметнувши своју вољу осталим земљама чланицама Европске заједнице. Распад Југославије била је трагедија великих размјера за све наше народе, од које су како се то касније испоставило велику корист имале само земље колективног запада.
Данашње геополитичке трансформације, чији је катализатор била руска специјална војна операција у Украјини, а које се дешавају само тридесетак година послије крвавог и трагичног рата у Југославији, покренуле су неке нове тектонске промјене у Европи. Покваривши односе са Русијом по сопственој жељи или по инструкцији Вашингтона, Њемачка је престала да буде оно што је одувијек била – симбол просперитета и политичке стабилности. Да ће у политичкој конфронтацији са Русијом, Њемачка, па и цијела Европа, бити апсолутни губитник, било је јасно свима. Немогуће је бити у непријатељству са земљом од које зависите! Важно је истаћи да свјетска економија веома зависи од Русије, од њених ресурса и технологија. Новац, како се испоставило, не даје ништа осим лажног осјећаја моћи. Али ресурси, да. Ко посједује ресурсе посједује свијет и са њиме ви морате бити добри.! Губитак политичког суверенитета и економске субјективности довео је до тога да данас све више земаља свијета Европу престају схватати озбиљно, а њену инфантилну политику јавно игнорисати.
На наплату долазе гријехови колонијалне прошлости: „оци су јели кисело грожђе, а данас дјеци зуби трну“. Европа, некада најбогатији и најразвијенији континент, данас пролази кроз понижавајућу трагедију – која је већ одавно постала очигледна остатку свијета, а коју још не примећују само преварени Европљани.
Европском континенту нема повратка, он је захваћен нихилизмом, постхришћанским паганизмом, неолиберализмом на највишим политичким нивоима власти. Проблем је сувише сложен и огроман да би трећеразредне политичке елите Европе уопште и размишљале о његовом рјешавању – посебно оним егоистима и политичким демагозима који су је тако неопрезно довели до друштвеног и економског колапса. Водеће европске економије Њемачка, Француска и Италија су на ивици социјалне експлозије.
Примитивне методе
Са друге стране пад Европе и слабљење америчке хегемоније постепено доводи до тога да се многим земљама које су се неправедно налазиле у зависном и потлаченом положају, сада отварају прозори праведних могућности у којима могу бити равноправни партнери у области политике и економије. За многе земље ово је прилика да постану субјекти велике глобалне трговине и политике, учесници у стварним, а не потлаченим партнерствима, што им омогућава да планирају своје кораке у годинама које долазе, не ограничавајући се, као што је раније био случај, непосредним хоризонтом. Земље балканскога региона, међу њима и наравно Босна и Херцеговина, такође имају реалну шансу да повећају свој значај у Европи. Смјештене на главној континенталној линији трговине између Истока и Запада, земље нашега региона одавно су могле да постану један од најбогатијих европских центара, да нас управо Европа својим примитивним методама савременог неоклонијализма није заустављала и гушила.
Европска империјалистичка политика експлоатације цијелог свијета заснована на подјелама, санкцијама, условљавањима, наметањима полако умире. Због тога тенденције које колективни Запад тренутно покушава да наметне негативно утичу не само на судбину балканских народа, већ и нарушавају безбједносну архитектуру у цјелини. Вријеме које је пред нама неће бити само прекретница у економији, већ ће уједно бити и показатељ како ће глобално друштво и појединци обликовати будућност. Гдје ће се БиХ уклопити у овај нови свјетски поредак зависиће од наших преференција и корака, односно од способности наших политичких лидера да се договарају и сами одређују своју судбину, а не да нам готова рјешења намећу недобросавјесни њемачки политичари као што је то био случај у прошлости.
ПИШЕ: Миладин Митровић, старјешина храма Светог Василија Острошког у Бањалуци
