Замислите да у позоришту гледате комад који ће обликовати Вашу стварност. Када се спусте завесе и искорачите из сале – пред својим очима видите сцене из представе. Глумце са распоређеним улогама, уиграним сценама. И свима је угодно у сопстеној улози. А Ви, тек иступили из биоскопског седишта и зоне комфора коју налаже представа – по дефиницији лаж на коју пристају и глумци и публика – неснађени сте у свом постојању и без улоге у том комаду.
Замислите да гледате телевизију. А на њој – хлеба и игара. И Ви не престајете да пристајете на лаж. Иако та лаж кроји Ваше данас и Ваше сутра.
Политичка сцена је постала својеврсна индустријска грана, а грађани политички конзумеристи. Култура потрошње нас наводи на нови облик зависности – на зебњу која настаје услед презасићености ништавилом које се представља као потреба. Тај се конзумеристички дух расплинуо на све сфере живота и, више него икада, злоупотребљава се у политици. Свако ће искористити Вашу слабост, а основа слабости модерног човека засигурно лежи у несамосталности у контексту симбиозе са природом, умом, разумом и знањем. Има људи који доживе благи шизофрени напад ако производ, за који су навиком везани, престане да се производи. Замислите онда тај емотивни слом који би преживео човек када би са медијске сцене нестао његов политички идол.
Култ личности недвосмислено обележава савремену политичку мисао. Људи се везују за личност коју безусловно воле или презиру. У сваком случају су жртве пропаганде и губе аналитичну сферу деловања, пропуштајући далекосежнију слику дешавања, јер су преокупирани својим емоцијама. Ретко разматрају вредности, наратив и идеологију. Могло би се рећи да има свесних лицемера међу тим конзумеристима. Чудан је српски народ. Увек пристаје на мало, сам себи веже руке и, више него било шта, воли друштвене поделе и атмосферу раздора, баш попут супротстављених навијачких табора. Докле год постоје две зараћене стране, народ је у зони комфора, ма коју год страну подржавао. Због тога су Звезда и Партизан још увек најуспешнији комунистички пројекат.
Култ личности у основи не представља негативан појам. Филозофија истиче такозвани ,,људски гениј”, као непредвиђени фактор деловања у социополитичкој сфери. Јер, човек је флуидно биће, а филозофија каже да је најбољи политичар онај који преко ноћи уме да промени пређашње уврежено мишљење. Невоља настаје онда када народ заблуди и уобрази нечије врлине. Јер свака заљубљеност је умна заблуда.
Машина за хипнозу још увек делује и временом еволуира у разне облике – стаје у џепове и не оставља нас саме са органским мислима. Већ се свирепо умеша у сваки наш став. Човек је медије схватио као продужетак својих основних могућности и пружио им безусловно поверење. Иако постоји широк дијапазон медија у данашње време, све су мејнстрим медијске платформе усмерене ка пропагандним настојањима. Разликују се међусобно по културолошким разинама у домену јавног дискурса и кодекса понашања. Међутим, информација никада није била лако досежан појам. Врло је наивно човечанство прихватило идеју да је модерно доба олакшало приступ информацијама.
Поремећаји пажње, хипноза мањим или већим екранима, илузија о недостатку времена за истраживање и студиозно приступање информисању – довели су до колективне лењости као социолошког феномена и заблуделости у друштву. Квалитетне књиге се забрињавајуће ретко читају и ствара се тренд пресецања корења и срамљења пред уважавањем значаја историје. Осврнути се на историјски темељ, постало је ,,малограђанско понашање” и ,,примитивизам”. Модерна цивилизација настоји да историја почиње од ње, кријући болну истину – да је, у историјском контексту, најмање напредна.
Тако замантане умове је исувише лако контролисати и уштројити путем медијског деловања. Медијска манипулација, као психолошка дисциплина, јача симбиозу медијског и политичког конзумеризма, те тако слаби појам индивидуализма и свести људског ума. Психологија масе и облици колективног понашања – доводе до социолошких феномена који деградирају скалу вредности у нашем друштву и обесхрабрују појединца да мисли. Фабрикују послушне потрошаче – расипнике времена, емоција и живота.
Неда Петровић за Компас инфо
