Петар Коњовић је био управник позоришта, директор опере, диригент, редитељ, преводилац, писац, песник, мелограф, педагог, композитор. Ректор музичке академије, први послератни музички академик, иницијатор и управник Музиколошког института САНУ, директор Загребачке опере.
Написао је пет опера, две сценске музике, две мелодраме, пет великих симфонијских композиција, велики број камерних дела, песама, обрада. Посебно се истичу опере: „Женидба Милоша Обилића“, 1917., „Кнез од Зете“, 1927., „Коштана“, 1931/1939/1948., „Сељаци“, 1951., „Отаџбина“, 1960. године.
Џентлмен у пуном смислу те речи, агилан, свестан самог себе, свестан своје креативности којом је био издашно обдарен, жељан знања и реализације постављених циљева – овако Петра Коњовића описује словеначки композитор Драготин Цветко. Не само као композитора већ и као човека који се активно укључио у догађаје свога времена, како у музичком свету, тако и ван њега. Коњовић није био само музичар, у професионалном свету нота, већ интелектуалац широког интересовања за уметничка збивања, садржаје и путеве националне културе коју је и сам изграђивао. Пун дивљења према Мокрањцу, наставио је његовим путем у новом времену, новим музичким језиком – додаће др. Даница Петровић.
Петар Коњовић је рођен 5. маја 1883. године у Чуругу у Бачкој. Похађао је Српску гимназију у Новом Саду, а затим и Учитељску школу у Сомбору, након чијег завршетка је радио као учитељ у Бегечу и Старом Бечеју, да би потом, 1904. године, отишао на Карлов универзитет у Праг, где ће студирати композицију и дириговање. Дипломирао је са симфонијском поемом „Сербиа либерата“, која је посвећена стогодишњици Првог српског устанка. По повратку у Србију почиње да ради у Земуну и Београду као наставник музике. Током Првог светског рата живео је у Сомбору и Загребу.
Године 1918., завршио се Први светски рат, распала се Аустро-Угарска монархија, а области Баната, Бачке и Срема припојене су Краљевини Србији. На Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра исте године, представници Срба, Буњеваца и осталих Словена изгласали су присаједињење матици. Петар Коњовић је на том заседању изабран за заменика председника Велике народне скупштине. У наредним годинама постаје управник Српског народног позоришта у Новом Саду. Убрзо прихвата позив и постаје директор Опере Хрватског народног казалишта у Загребу (1921.–1926.), и њен управник (1933.-1935.), а у међувремену и управник осјечког позоришта.
Пред Други светски рат (1939.) Петар Коњовић се вратио у Београд, и ту је до 1950. године био професор на Музичкој академији. За редовног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1946. године. Одмах је покренуо оснивање Музиколошког института и био је његов први директор (1947.–1954.). Умро је 1. октобра 1970. године у Београду. Сахрањен је у Сомбору.
Живот и рад Петра Коњовића у Хрватској одвијао се између 1921. и 1935. године. Од 1921. до 1926. Коњовић је био директор опере Хрватског народног казалишта у Загребу, управник у Осјеку, Сплиту, док се његов композиторски рад протеже још од 1917. када се у Хрватском глазбеном заводу изводи његов гудачки квартет, а убрзо затим на сцени Хрватског народног казалишта и његова прва опера „Женидба Милоша Обилића“. Његово најпознатије дело опера „Коштана“, први пут се изводи у Загребу 1931. године. На истом месту, али много касније 1948. и коначна верзија.
Коњовић је активно учествовао у културном и музичком животу, па тако већ од 1917. године његове фељтоне објављују часописи и листови: Савременик, Обзор, Хрватска њива, Ријечи, Хрватска позорница, Ћирилометодски вјесник. Његову прву збирку текстова под насловом „Личности“ објављује загребачки издавач и књижар Ђорђе Ћелап.
Као композитор, Коњовић је имао јасан став да мелодија треба да настане из духа народне традиције и да мора да је прати природна флексија народног говора. Отуд његово интересовање и инспирација нађена на југу Србије. Тематски он наставља да црпи инспирацију из традиционалних извора, из народног живота, а пре свега из историјске прошлости, народног епа и легенди. У третирању те тематике, он ће унети нове квалитете – истичући драматику и подвлачећи психолошке аспекте. Критичарка Мирка Павловић свеобухватно анализира кад каже да је Коњовића та тематика инспирисала за прво дело, па преко другог и за последње, које значи уметничко и тематско заокруживање његовог стваралаштва на пољу опере. Из данашње временске перспективе можемо слободно закључити да је његово стваралаштво чврсто и посебно уграђено у историју српске и југословенске музике.
