Песништво Омер-бе­га Су­леј­ман­па­ши­ћа – Де­спо­то­ви­ћа

Срп­ско ро­до­љу­бље Омер-бе­га Су­леј­ман­па­ши­ћа – Де­спо­то­ви­ћа, као и код ве­ћи­на дру­гих пе­сни­ка му­сли­ман­ске ве­ре, иза­зва­ла је то­пли­на брат­ске ва­тре ко­ју је из Бе­о­гра­да ши­ри­ло Дру­штво Све­то­га Са­ве за­сни­ва­ју­ћи свој рад на по­ру­ци да “у ње­го­вом ко­лу мо­же да ра­ди сва­ки Ср­бин, жи­вео он на ма ко­јем кра­ју на­ше ве­ли­ке отаџ­би­не, био он ма ко­је ве­ре, ма ко­је по­ли­тич­ке ис­по­ве­сти”[iii] и на про­грам­ском на­че­лу: “Брат је мио ко­је ве­ре био”. Пре­ко сво­га Од­бо­ра за Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну и При­вре­ме­ног од­бо­ра за шко­ле у Бо­сни и њи­хо­вих по­ве­ре­ни­ка на те­ре­ну срп­ска ин­те­ли­ген­ци­ја, срп­ски пи­сци и срп­ски ча­со­пи­си кра­јем де­вет­на­е­стог и по­чет­ком два­де­се­тог века брат­ски и ра­ши­ре­них ру­ку кре­ну­ли су у су­срет свој ино­вер­ној бра­ћи ко­ја је у сво­јим жи­ла­ма та­да осе­ћа­ла срп­ску крв[iv] . У то вре­ме у из­у­зет­но сло­же­ним усло­ви­ма ау­стро­у­гар­ске оку­па­ци­је Бо­сне и Хер­це­го­ви­не и Ка­ла­је­вог ре­жи­ма ко­ји је го­спо­да­рио Бо­сном и Хер­це­го­ви­ном, мно­ги му­сли­ма­ни огла­си­ли су се као срп­ски пе­сни­ци об­ја­вљу­ју­ћи ћи­ри­ли­цом сво­је пе­сме у срп­ским ча­со­пи­си­ма. Ме­ђу њи­ма, ве­зу­ју­ћи се за сво­је срп­ске хри­шћан­ске сред­ње­ве­ков­не прет­ке, и Омер-бег Су­леј­ман­па­шић – Де­спо­то­вић.

Омер-бег Су­леј­ман­па­шић – Де­спо­то­вић ро­ђен је 1870. го­ди­не у Оџа­ку код Бу­гој­на. Унук је Су­леј­ман-па­ше Ско­пља­ка, ко­ји је у кр­ви угу­шио Ка­ра­ђор­ђев уста­нак, и из­да­нак нај­у­глед­ни­је му­сли­ман­ске по­ро­ди­це у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни ко­ја је, без по­боч­них огра­на­ка Ру­стем­па­ши­ћа и Мал­ко­ча, за вре­ме тра­ја­ња тур­ске вла­да­ви­не да­ла де­сет па­ша (ге­не­ра­ла) и јед­ног се­ра­ске­ра (вр­хов­ног за­по­вед­ни­ка тур­ске вој­ске) и за све вре­ме тур­ске вла­да­ви­не игра­ла ва­жну уло­гу на ши­рим бал­кан­ским про­сто­ри­ма. Мла­ди пе­сник смо­гао је сна­ге да јав­но при­зна и с по­но­сом ис­так­не да је он по­то­мак чу­ве­не срп­ске хри­шћан­ске пле­мић­ке по­ро­ди­це ко­ја је сво­је по­се­де има­ла у Бу­го­јан­ској до­ли­ни са сред­њо­ве­ков­ним гра­дом Ве­се­ла Стра­жа. Ка­да су Бо­сну осво­ји­ли Тур­ци, ње­гов пре­дак Де­спот Ми­ха­ји­ло, као што је уо­ста­лом учи­ни­ла ве­ћи­на та­да­шњег бо­сан­ског плем­ства, пре­шао је на ислам и узео име Али-па­ша. Да би се ве­зао и за сво­је пра­во­слав­не срп­ске прет­ке, пе­сник Омер-бег Су­леј­ман­па­шић свом пре­зи­ме­ну до­дао је још и – Де­спо­то­вић, по Де­спо­ту Ми­ха­ји­лу[v] .

По­себ­ну па­жњу иза­зва­ла је збир­ка пе­са­ма, штам­па­на у Бе­о­гра­ду 1900. го­ди­не, под на­сло­вом По­бра­тим­ство[vi] у ко­јој су по­ред Омер-бегових би­ле за­сту­пље­не и пе­сме још дво­ји­це срп­ских пе­сни­ка му­сли­ман­ске ве­ре: Осма­на А. Ђикића и С. Ав­де Ка­ра­бе­го­ви­ћа. Књи­гу По­бра­тим­ство по­здра­ви­ла је та­да сва срп­ска штам­па, хва­ле­ћи искре­но ро­до­љу­бље мла­дих пе­сни­ка, док их је му­сли­ман­ска штам­па, ко­ја је би­ла под Ка­ла­је­вим над­зо­ром, а по­себ­но Бо­шњак и Бе­хар, оштро на­па­да­ла, оп­ту­жу­ју­ћи их за ве­ро­лом­ство и из­да­ју. (По­ред С. Ав­де Ка­ра­бе­го­ви­ћа, у Мо­дри­чи у Бо­сни пе­вао је и ње­гов бли­ски ро­ђак, та­лен­то­ва­ни пе­сник Ав­до Ка­ра­бе­го­вић Ха­сан­бе­гов ко­ји се та­ко­ђе, као Ср­бин Му­ха­ме­до­ве ве­ре, опре­де­лио за срп­ску књи­жев­ност.)

Ску­пљао је Омер-бег Су­леј­ман­па­шић – Де­спо­то­вић и на­род­не умо­тво­ри­не, углав­ном од ка­зи­ва­ча му­сли­ман­ске ве­ро­и­спо­ве­сти, а об­ја­вљи­вао их је са на­зна­ка­ма као срп­ске на­род­не пје­сме или срп­ске на­род­не при­по­вјет­ке. Кре­нув­ши сто­па­ма Ву­ка Ка­ра­џи­ћа, он је у Бо­сан­ској ви­ли из­ло­жио свој при­ступ ску­пља­њу на­род­них пе­са­ма:

“Бра­ћо Ср­би, без раз­ли­ке вје­ре! Ску­пљај­те што ви­ше на­род­не умо­тво­ри­не, не гле­дај­те кад Mу­ха­ме­да­нац пје­ва, па ка­же:

А та­ко ми ди­на и има­на,

и на­ше­га по­ста Ра­ма­за­на.

или пра­во­слав­ни:

А та­ко ми кр­ста и Ису­са,

и не­дје­ље Све­те Го­спо­ји­не.

Ово нек нас не пра­ви ту­ђим, јер је то све на на­шем лијепом језику пје­ва­но. У мно­го ће­те пје­са­ма на­ћи гдје му­ха­ме­да­нац пје­ва све­то­га Са­ву, као што је и у овој пје­сми:

А не мо­же кур­шум би­ти Ме­хе,

на Ме­хи су до три ха­мај­ли­је,

што је пи­со хо­џа из Едри­не,

пр­ви имам ме­ђу евли­ја­ма,

а че­твр­та што је ха­мај­ли­ја,

оста­ла је иза Све­тог Са­ве.

или

На Ви­ду су до три ха­мај­ли­је,

писо их је хоџа са Крајине.

Кад је Виде бега погубио,

хамајлије са бега скинуо,

бег носио није вјеровао,

а Вид носи и добро вјерује.

( Херманова збирка Срп. пјесама)

Види се да је то један народ на једном језику пјевао, па ништа нас не смета и не треба да смета што је мухамеданац пјевао у духу исламске вјере, или православни у духу хришћанске, јер

Проклет био, ко рад вјере

на својега режи брата,

јер несрећа сва навире

само из тог калног блата.

…Нека Мухамеданац слободно забиљежи ако чује коју о Св. Сави, а правосл. и католички Срби о Кајимији, Шјехи, Сирији, Ајваз – деди и др. јер нас то ништа у нашим вјерама помести неће и учинићемо за мали српски народ корист и упознати га са његовим јунацима. Такође су важне приче о нашим гласовитим Србима на пр. Мехмед-паши Соколовићу, Али – паши Ризванбеговићу (којега је унук царски ферик, познати и признати ватрени Србин, њег. преузв. Мехмед Али-паша), Вуку Јајчанину и др.”[vii]

Био је припремио за објављивање и збирку народних умотворина под насловом Српске народне приповјетке, када је у Мостарској Зори преко огласа покушао да нађе претплатнике[viii]. Нисмо успели да сазнамо каква је била даља судбина тога рукописа. Сачувао се и његов рукопис под насловом Омер- бег Сулејманпашић – Деспотовић, Српске народне мухамеданске јуначке пјесме (из Босне) у којем је заступљено 29 песама са укупно 5451 стихом[ix]. Заједно са својим саборцем и истомишљеником Мостарцем Смаил-агом Ћемаловићем (1875 -1941) покренуо је недељни лист Босанско – херцеговачки гласник који је излазио од почетка 1906. до средине априла 1907. године, у коме је износио и бранио своја уверења [x].

Због свог српског националног убеђења Омер-бег је много страдао. Нашао се на удару ондашњих исламских фундаменталистичких кругова које је подржавала аустроугарска власт и лично Бењамин Калај. Због тога је једном био протеран из Сарајева у родно Бугојно. Покушали су да га прогласе лудим. До краја живота није одступио од својих ставова. Постоје две верзије о његовој смрти. По једној, смрт га је стигла пред Први светски рат. Сахрањен је у Бугојну[xi]. По другој: умро је од шпанске грознице 1918. године, петнаестак дана пре доласка српске војске у Сарајево. Сахрањен је на једном сарајевском гробљу. Срби, иначе склони забораву, брзо су га заборавили. Муслимани који су гајили бошњачко или хрватско осећање настојали су да Омер-бега избришу из сећања као општу срамоту, у чему су у доброј мери и успели.

ОМЕР-БЕГ СУЛЕЈМАНПАШИЋ – ДЕСПОТОВИЋ
С Р П С Т В У
Из мог срца, из пламених груди,

из уздаха, из душе и снова,

теби Српство, моја срећо драга,

лети ево, лака пјесма ова.

Ти си небо пред којијем падам

и чијем се величанству дивим;

теби срце, крв, мисли и душа

отимљу се с усхићењем живим.

Ти ми дајеш крила соколова,

ти ме дижеш гори под облаке,

с те висине гледам прошлост твоју,

гледам славу и твоје јунаке;

гледам диве под калпаком сјајним,

на калпаку перјанице вите.

По плећима смјелих барјактара

ударају оне златне ките.

Гледам, гледам, па им летим живо,

браћу љубим у јуначка чела,

а из ока од среће и миља

отимље се једна суза врела.

Суза чиста, суза наде моје,

суза јасна у сред мрачне тмуше,

суза вјерна љубави и крви

теби, Српство, душо моје душе !

Зора Мостар, 1897, бр. 2, стр. 1

ИЗВОР: Купрешки саборник 3 – 4, 2006.

[i] Омер-бег Сулејманпашић – Деспотовић, Српству, Београд, 2001, приредио и предговор написао Јово Бајић

[ii] Зора, Мостар, бр. 2. од 28. фебруара 1897.

[iii] Михаило Војводић, Друштво Светога Саве, Београд, 1999, стр. 8, 17-19.

[iv] Споменица Друштва Светога Саве (1866 – 1936), Београд, 1936, стр. 32.

[v] Крајишник, Оме- бег Сулејманпашић, српски пјесник, Голуб, Сомбор, 1. октобар, 1899, стр. 232 – 234; Милан Карановић, Историјско – етнографске цртице о жупама Рами и Скопљу , сепарат из Гласника Земаљског музеја Сарајево, 1938, стр. 82 – 83

[vi] Побратимство, пјесме: 1. Омер-бега Сулејманпашића – Скопљака, 2. Османа А. Ђикића и С. А. Карабеговића

[vii] Босанска вила, 1898, бр. 2, стр. 341.

[viii] Зора, Мостар, 1899, бр. 1.

[ix] Рукопис збирке Српске народне мухамеданске пјесме (из Босне) Омер-бега Сулејманпашића – Деспотовића чува се у Етнографској збирци САНУ под бројем 37.

[x] Први број Босанскохерцеговачког гласника, листа за политику, економију и књижевност и интересе муслимана у Босни и Херцеговини, чији је власник и одговорни уредник био Омер-бег Сулејманпашић, изашао је 1. јануара 1906. године, а излазио је до 12. априла 1907. године, Ђорђе Пејановић, Штампа Босне и Херцеговине, 1850-1941, Сарајево, 1949, стр. 60.

[xi]Бугојански прото Јово Поповић (1906-1989) причао нам је да је Омер-бег Сулејманпашић сахрањен поред џамије у Веселој код Бугојна , поред које су сахрањивани и неки његови преци. Према његовом завештању на надгробном камену – нишану писало је ћириличним словима: Омер – бег Сулејманпашић, српски песник. Ћирилични натпис избрисале су усташе током Другог светског рата.

Јово Бајић