Српско родољубље Омер-бега Сулејманпашића – Деспотовића, као и код већина других песника муслиманске вере, изазвала је топлина братске ватре коју је из Београда ширило Друштво Светога Саве заснивајући свој рад на поруци да “у његовом колу може да ради сваки Србин, живео он на ма којем крају наше велике отаџбине, био он ма које вере, ма које политичке исповести”[iii] и на програмском начелу: “Брат је мио које вере био”. Преко свога Одбора за Босну и Херцеговину и Привременог одбора за школе у Босни и њихових повереника на терену српска интелигенција, српски писци и српски часописи крајем деветнаестог и почетком двадесетог века братски и раширених руку кренули су у сусрет свој иноверној браћи која је у својим жилама тада осећала српску крв[iv] . У то време у изузетно сложеним условима аустроугарске окупације Босне и Херцеговине и Калајевог режима који је господарио Босном и Херцеговином, многи муслимани огласили су се као српски песници објављујући ћирилицом своје песме у српским часописима. Међу њима, везујући се за своје српске хришћанске средњевековне претке, и Омер-бег Сулејманпашић – Деспотовић.
Омер-бег Сулејманпашић – Деспотовић рођен је 1870. године у Оџаку код Бугојна. Унук је Сулејман-паше Скопљака, који је у крви угушио Карађорђев устанак, и изданак најугледније муслиманске породице у Босни и Херцеговини која је, без побочних огранака Рустемпашића и Малкоча, за време трајања турске владавине дала десет паша (генерала) и једног сераскера (врховног заповедника турске војске) и за све време турске владавине играла важну улогу на ширим балканским просторима. Млади песник смогао је снаге да јавно призна и с поносом истакне да је он потомак чувене српске хришћанске племићке породице која је своје поседе имала у Бугојанској долини са средњовековним градом Весела Стража. Када су Босну освојили Турци, његов предак Деспот Михајило, као што је уосталом учинила већина тадашњег босанског племства, прешао је на ислам и узео име Али-паша. Да би се везао и за своје православне српске претке, песник Омер-бег Сулејманпашић свом презимену додао је још и – Деспотовић, по Деспоту Михајилу[v] .
Посебну пажњу изазвала је збирка песама, штампана у Београду 1900. године, под насловом Побратимство[vi] у којој су поред Омер-бегових биле заступљене и песме још двојице српских песника муслиманске вере: Османа А. Ђикића и С. Авде Карабеговића. Књигу Побратимство поздравила је тада сва српска штампа, хвалећи искрено родољубље младих песника, док их је муслиманска штампа, која је била под Калајевим надзором, а посебно Бошњак и Бехар, оштро нападала, оптужујући их за вероломство и издају. (Поред С. Авде Карабеговића, у Модричи у Босни певао је и његов блиски рођак, талентовани песник Авдо Карабеговић Хасанбегов који се такође, као Србин Мухамедове вере, определио за српску књижевност.)
Скупљао је Омер-бег Сулејманпашић – Деспотовић и народне умотворине, углавном од казивача муслиманске вероисповести, а објављивао их је са назнакама као српске народне пјесме или српске народне приповјетке. Кренувши стопама Вука Караџића, он је у Босанској вили изложио свој приступ скупљању народних песама:
“Браћо Срби, без разлике вјере! Скупљајте што више народне умотворине, не гледајте кад Mухамеданац пјева, па каже:
А тако ми дина и имана,
и нашега поста Рамазана.
или православни:
А тако ми крста и Исуса,
и недјеље Свете Госпојине.
Ово нек нас не прави туђим, јер је то све на нашем лијепом језику пјевано. У много ћете пјесама наћи гдје мухамеданац пјева светога Саву, као што је и у овој пјесми:
А не може куршум бити Мехе,
на Мехи су до три хамајлије,
што је писо хоџа из Едрине,
први имам међу евлијама,
а четврта што је хамајлија,
остала је иза Светог Саве.
или
На Виду су до три хамајлије,
писо их је хоџа са Крајине.
Кад је Виде бега погубио,
хамајлије са бега скинуо,
бег носио није вјеровао,
а Вид носи и добро вјерује.
( Херманова збирка Срп. пјесама)
Види се да је то један народ на једном језику пјевао, па ништа нас не смета и не треба да смета што је мухамеданац пјевао у духу исламске вјере, или православни у духу хришћанске, јер
Проклет био, ко рад вјере
на својега режи брата,
јер несрећа сва навире
само из тог калног блата.
…Нека Мухамеданац слободно забиљежи ако чује коју о Св. Сави, а правосл. и католички Срби о Кајимији, Шјехи, Сирији, Ајваз – деди и др. јер нас то ништа у нашим вјерама помести неће и учинићемо за мали српски народ корист и упознати га са његовим јунацима. Такође су важне приче о нашим гласовитим Србима на пр. Мехмед-паши Соколовићу, Али – паши Ризванбеговићу (којега је унук царски ферик, познати и признати ватрени Србин, њег. преузв. Мехмед Али-паша), Вуку Јајчанину и др.”[vii]
Био је припремио за објављивање и збирку народних умотворина под насловом Српске народне приповјетке, када је у Мостарској Зори преко огласа покушао да нађе претплатнике[viii]. Нисмо успели да сазнамо каква је била даља судбина тога рукописа. Сачувао се и његов рукопис под насловом Омер- бег Сулејманпашић – Деспотовић, Српске народне мухамеданске јуначке пјесме (из Босне) у којем је заступљено 29 песама са укупно 5451 стихом[ix]. Заједно са својим саборцем и истомишљеником Мостарцем Смаил-агом Ћемаловићем (1875 -1941) покренуо је недељни лист Босанско – херцеговачки гласник који је излазио од почетка 1906. до средине априла 1907. године, у коме је износио и бранио своја уверења [x].
Због свог српског националног убеђења Омер-бег је много страдао. Нашао се на удару ондашњих исламских фундаменталистичких кругова које је подржавала аустроугарска власт и лично Бењамин Калај. Због тога је једном био протеран из Сарајева у родно Бугојно. Покушали су да га прогласе лудим. До краја живота није одступио од својих ставова. Постоје две верзије о његовој смрти. По једној, смрт га је стигла пред Први светски рат. Сахрањен је у Бугојну[xi]. По другој: умро је од шпанске грознице 1918. године, петнаестак дана пре доласка српске војске у Сарајево. Сахрањен је на једном сарајевском гробљу. Срби, иначе склони забораву, брзо су га заборавили. Муслимани који су гајили бошњачко или хрватско осећање настојали су да Омер-бега избришу из сећања као општу срамоту, у чему су у доброј мери и успели.
ОМЕР-БЕГ СУЛЕЈМАНПАШИЋ – ДЕСПОТОВИЋ
С Р П С Т В У
Из мог срца, из пламених груди,
из уздаха, из душе и снова,
теби Српство, моја срећо драга,
лети ево, лака пјесма ова.
Ти си небо пред којијем падам
и чијем се величанству дивим;
теби срце, крв, мисли и душа
отимљу се с усхићењем живим.
Ти ми дајеш крила соколова,
ти ме дижеш гори под облаке,
с те висине гледам прошлост твоју,
гледам славу и твоје јунаке;
гледам диве под калпаком сјајним,
на калпаку перјанице вите.
По плећима смјелих барјактара
ударају оне златне ките.
Гледам, гледам, па им летим живо,
браћу љубим у јуначка чела,
а из ока од среће и миља
отимље се једна суза врела.
Суза чиста, суза наде моје,
суза јасна у сред мрачне тмуше,
суза вјерна љубави и крви
теби, Српство, душо моје душе !
Зора Мостар, 1897, бр. 2, стр. 1
ИЗВОР: Купрешки саборник 3 – 4, 2006.
[i] Омер-бег Сулејманпашић – Деспотовић, Српству, Београд, 2001, приредио и предговор написао Јово Бајић
[ii] Зора, Мостар, бр. 2. од 28. фебруара 1897.
[iii] Михаило Војводић, Друштво Светога Саве, Београд, 1999, стр. 8, 17-19.
[iv] Споменица Друштва Светога Саве (1866 – 1936), Београд, 1936, стр. 32.
[v] Крајишник, Оме- бег Сулејманпашић, српски пјесник, Голуб, Сомбор, 1. октобар, 1899, стр. 232 – 234; Милан Карановић, Историјско – етнографске цртице о жупама Рами и Скопљу , сепарат из Гласника Земаљског музеја Сарајево, 1938, стр. 82 – 83
[vi] Побратимство, пјесме: 1. Омер-бега Сулејманпашића – Скопљака, 2. Османа А. Ђикића и С. А. Карабеговића
[vii] Босанска вила, 1898, бр. 2, стр. 341.
[viii] Зора, Мостар, 1899, бр. 1.
[ix] Рукопис збирке Српске народне мухамеданске пјесме (из Босне) Омер-бега Сулејманпашића – Деспотовића чува се у Етнографској збирци САНУ под бројем 37.
[x] Први број Босанскохерцеговачког гласника, листа за политику, економију и књижевност и интересе муслимана у Босни и Херцеговини, чији је власник и одговорни уредник био Омер-бег Сулејманпашић, изашао је 1. јануара 1906. године, а излазио је до 12. априла 1907. године, Ђорђе Пејановић, Штампа Босне и Херцеговине, 1850-1941, Сарајево, 1949, стр. 60.
[xi]Бугојански прото Јово Поповић (1906-1989) причао нам је да је Омер-бег Сулејманпашић сахрањен поред џамије у Веселој код Бугојна , поред које су сахрањивани и неки његови преци. Према његовом завештању на надгробном камену – нишану писало је ћириличним словима: Омер – бег Сулејманпашић, српски песник. Ћирилични натпис избрисале су усташе током Другог светског рата.
Јово Бајић