Многи историчари као један од пресудних догађаја у људској историји наводе пад Цариграда 1453. године. И заиста може се рећи да је овај догађај умногоме променио ток историје. Хиљадугодишње царство, које је наследило тековине Римског царства, а током постојања својом цивилизацијом и културом задивило читав ондашњи свет, званично је престало да постоји.
Град, који је за хиљаду година трајања, преживео више опсада, Авара, Арабљана, Бугара, Латина, није издржао тог 29. маја пред налетом Османлија, који су након освајања, не само стекли нову престоницу, већ и наставили ширење и осигурали трајност свог царства у Европи.
Освајањем Kонстантинопоља,падом Цариграда, у уторак, „дану који никада није требао да сване“ од стране војске Османског царства, на чијем је челу био, тада двадесетједногодишњи султан Мехмед II, касније назван Освајач, завршена је прича о најдуговечнијем хришћанском царству које је трајало преко 1.000 година – Источном римском царству, Ромејском или Византијском царству.
Пад Цариграда имао је далекосежне последице, јер су се Османлије коначно утврдили на Балкану и више их ништа није могло спречити у походу на Европу. У завршним борбама, током опсаде Цариграда, живот је изгубио и последњи византијски цар Kонстантин Драгаш-Kомнин.
Припреме за опсаду и опсада
Од почетка 1453. године, Мехмед је почео да се припрема за заузимање Цариграда, настанивши се у Адријанопољу (Једрене, тур. Едирне), где је концентрисао војску од 150 000 војника и флоту од 400 бродова, док је османска војска за то време била опремљена савременом артиљеријом. Када је 5. априла 1453. године Мехмед II стигао под цариградске зидине, Град је већ био опкољен и са мора и са копна. Султан је 7. априла подигао свој шатор испред Врата Светог Романа и најавио почетак опсаде града.
За разлику од Османских Турака, Византинци су имали 7000 ратника, од којих 2000 плаћеника – углавном Млечана и Ђеновежана, док је у то време у граду живело 50 000 становника којима је требало обезбедити храну.
Константинопољ је са копнене стране био опкољен ровом и двоструким зидовима, који су од 12. априла свакодневно били подвргавани артиљеријској ватри. Султан је 24. маја последњи пут предложио „мирно“ решење: или се цар обавезује да годишње плаћа 100 хиљада златника (у то време потпуно нереалан износ), или сви становници напуштају град.
Византијски цар, Константин XI Драгаш (1448—1453), уздао се у помоћ са Запада и није хтео да се преда. Добивши негативан одговор, Мехмед је 27.маја наредио својој војсци да се почне припремати за последњи напад, Обећао је да ће благо које буду затекли у граду бити равномерно распоређено војницима и обећао им је три дана пљачке. Наредио је да понедељак буде дан одмора како би се војници могли припремити за коначни напад.
Јуриш на Цариград
Ноћу 29. маја у два сата почео је јуриш дуж читавог обода зидова. Поучен ранијим искуством, султан Мехмед је одлучио да не пошаље своје елитне јединице војске одмах, већ да непријатеља прво измори, а онда му зада коначан ударац. Најпре у напад шаље нередовну војску, башибозуке, авантуристе из свих крајева, чак и хришћане, који су се борили за плату и плен који је султан обећао. Имали су сопствено оружје: криве сабље, праћке и аркебузе. Проблем је био што је ова војска била непоуздана, јер кад не би имали успеха у првом налету, лако би губили храброст, тако да су иза њих били султанови људи са бичевима који су имали задатак да их шибајући гурају напред. Иза њих налазили су се султанови јаничари.
Борба се водила прса у прса. Хришћани су помислили да борба јењава, с обзиром на то да јаничари нису успевали да се пробију, али им срећа није била наклоњена. Турци су искористили чињеницу да браниоци приликом повратка из једног напада нису лепо затворили малу капију звану Керкопорта. Једна група од 50-так Турака прошла је кроз капију и нашла се иза зидина.
Цар је увидео да је спољашњи зид пробијен и зато је брзо покушао да организује одбрану унутрашњег зида. Уз њега су били и дон Франциско де Толедо, царев рођак, као и његов синовац Теофил Палеолог и одани пратилац Јован Далмата. Али одбрана је већ била разбијена. Теофил нестаје у маси, а цар Константин схвативши да је царство изгубљено, одбацује царске инсигније и креће за својим синовцем, где му се у борби губи сваки траг.
Пад Цариграда
Град Константинопољ, који је хиљаду година био познато огњиште духовности и уметности – по речима Висариона Никејског, «gymnasium optimarium artium » – пао је под налетима Турака …. Али и пре подне, критски морнари држали су се у кулама. Из поштовања према њиховој храбрости, Турци су им дозволили да се укрцају на бродове и отплове кући. Читава ескадрила бродова препуних избеглица кренула је на запад …
Приликом пада Цариграда 29. маја 1453. године, Константин XI Палеолог – Драгаш је са себе скинуо све знаке царског достојанства и издао последњу наредбу за јуриш,уз речи:“Постоји време када Човек мора бити спреман да се суочи са смрћу … pic.twitter.com/3OjKoxCP3O
— Косе ми моје чупаве (@chupelenge) May 29, 2020
Сам султан Мехмед II ушао је у град тек 1. јуна, у пратњи одабране групе јаничарске гарде, у пратњи везира. Све је било опустошено и разрушено, цркве оскрнављене и опљачкане, куће – празне, продавнице и магацини – разбијени и опљачкани. Султан је ујахао је на коњу у цркву Свете Софије, наредио да се сруши крст и претвори у највећу џамију на свету.
На месту Византијског царства створено је Османско царство чија је престоница премештена из Адријанопоља у Цариград, који су Турци преименовали у Истанбул…
Значај Византије за православље
Византијско царство, наследник Римског царства, било је колевка православног хришћанства и културни мост између Истока и Запада. Његово културно наслеђе оставило је неизбрисив траг у историји, уметности, архитектури и литератури. Византијска уметност и архитектура, са својим мозаицима и иконама, обликовале су естетику православних цркава широм света. Цариград, данашњи Истанбул, био је срце Византије, место где су се сусретале трговачке путање и културни утицаји, стварајући јединствену синтезу традиција.
„Био је уторак, 29. мај 1453. године, празник Свете Теодосије!
Црни дан који никада није требало да сване!“ pic.twitter.com/v1nhH8BsEJ— Севастократор (@Sevastokrator3) May 29, 2024
Византијско царство је такође имало велики утицај на развој и ширење православног хришћанства. Његова мисионарска делатност, посебно кроз дело светих браће Ћирила и Методија, који су створили ћирилично писмо, омогућила је ширење вере и писмености међу словенским народима. Византијска теологија и филозофија имале су дубок утицај на православну доктрину, а њене еклисијастичке структуре постале су модел за многе православне цркве.
Хрисовуља са својеручним потписом Константина XI Палеолога Драгаша,последњег владара Ромеја,исписаним црвеним мастилом; Константин у Христу Богу правоверни цар и самодржац Ромеја Палеолог.(грч. Κωνσταντίνος ο εν Χριστώ τω Θεώ πιστός βασιλεύς και αυτοκράτωρ Ρωμαίων ο Παλαιολόγος). pic.twitter.com/oF0hPBkUfU
— Вучко Курјачки (@Vucko_Kurjacki) February 12, 2023
Пад Цариграда 1453. године, под османском опсадом, представља крај једне ере и почетак нове. Иако је Византијско царство нестало, његово културно наслеђе је преживело и наставило да обликује светску историју. Цариград је и даље жив у сећању као место где се историја преплиће са легендом, а његов дух и даље инспирише уметнике, писце и историчаре.
Културни и духовни удар на хришћански свет
Пад Константинопоља није био само војни пораз; то је био и културни и духовни ударац за хришћански свет. Многи учени људи и уметници побегли су из града, носећи са собом знање и културно благо, што је допринело каснијем развоју Ренесансе у Западној Европи. С друге стране, освајање је означило почетак велике Османске империје, која је доминирала регионом више од четири века.
Данас, 29. маја, сећамо се овог преломног тренутка у историји, који нас подсећа на пролазност царстава и важност културног и духовног наслеђа. Православно царство Ромеја је остало идеал управо тога непролазног и вечног Царства у којем царује Господ Христос. Пад Византије је догађај који и даље инспирише историчаре, писце и уметнике, и који наставља да буде предмет истраживања и дискусија.
Византијско царство је било више од политичке силе; било је то царство које је неговало уметност, науку и филозофију. Његово наслеђе је уткано у темеље модерне Европе и православног света, и као такво, заслужује да буде запамћено и проучавано. Пад Цариграда можда је био крај једног царства, али је такође био и почетак нове епохе у којој су идеје и достигнућа Византије наставила да живе и обликују свет око нас.
Небојша Лазић и Александар Стојановић
