За Европу бедем хришћанства, а за Турке град светих борби. Тако је Београд с краја средњег и почетка новог века описиван у историјским списима из тог периода.
Међутим, заштитне зидине овог града, деценијама смештеног између крста и полумесеца, на ободима две цивилизације, ипак су после два неуспела покушаја попустиле и попуцале пред налетима Османлија почетком 16. века.
Пре тачно 503 године, добро наоружана и бројчано надмоћнија турска војска предвођена султаном Сулејманом Првим Величанственим покорила је Београд.
„То је вероватно у том тренутку била најјача војна сила света, која је желела да покори целу Европу, а на том путу покоравања нашао се и Београд као врло важан стратешки и војни центар“, говорио је Владимир Томић, виши кустос Музеја града Београда за ББЦ на српском.
Београд, који су заједно бранили Срби и Угари, под чијом је влашћу тада био, одолевао је нападима око два месеца, али је на крају поклекао пред знатно јачим непријатељем.
По многима најзначајнији султан Османског царства – Сулејман Величанствени у град је ушао дан након победе, да би му се онда приликом сваког наредног похода ка Средњој Европи, поново враћао. Угарски војници су после битке по договору о предаји кренули пут домовине, док су београдски Срби већином одведени у Цариград.ж
Откуд Турци пред зидинама Београда?
Тежње ка заузимању српске престонице, Турци су испољавали и раније, још током 15. века. Међутим, и тада се Београд показао као непремостива препрека на освајачком путу Османског царства. Због тога је у два наврата био под опсадом – 1440. и 1456. године.
Други пут је напад предводио Мехмед Други Освајач, прадеда Сулејмана Величанственог и османски султан који је покорио Цариград три године раније. Ни он није успео у властитим намерама.
Београд је одбранио мађарски племић и војсковођа Јанош Хуњади, познатији као Сибињанин Јанко, уз помоћ српског деспота Ђурађа Бранковића.
Иако је овај покушај освајања био безуспешан, турски султан је већ 1459. године покорио Српску деспотовину, ушетавши у тадашњу престоницу Смедерево, и тако ставио печат на српску државност која ће се обновити тек у 19. веку.
На згаришту деспотовине формиран је Смедеревски санџак, управна јединица Османског царства, касније у народу називан Београдски пашалук. Освајања су настављена и после пада Смедерева, док је Београд и даље стајао као последњи бастион одбране Европе на маргинама Краљевине Угарске, у чијем се саставу формално налазио.
Сулејман Први
Сулејман Први – у Европи Величанствени, код куће Законодавац, на престо Османског царства дошао је 1520. године. Млад, ентузијастичан и жељан доказивања, двадесетшестогодишњак је одмах на почетку владавине зацртао два циља – Београд и Родос, који је пао годину дана касније.
„Он је проценио сасвим добро да између Беча и Цариграда не постоји ни један важнији град од Београда и ко њега заузме, тај контролише много шири простор југоисточне и средње Европе и Подунавља“, објашњава историчар Томић.
Османско царство се тада простирало на три континента – Европу, Азију и Африку и важило је за једну од најјачих војних и политичких сила на свету. Са друге стране се налазила Краљевина Угарска, у потпуном расулу, са краљем Лајошем (Лудвигом) Другим Јагелонацем од кога нико није зазирао.
Ову средњоевропску монархију на чијим темељима је после Првог светког рата 1918. формирана Мађарска потресали су непрекидни сукоби племства, сељачки устанци и борбе за власт. У таквим околностима брига за јужне границе и усамљени Београд на ушћу Саве у Дунав није била приоритет.
Београд тог доба
Београд је због добре стратешке позиције одувек био на мети многих освајача, па су се тако и народи под чијом је влашћу био често мењали.
Када је поново пао шака Угарској – 1427. године, био је то заправо град који је изградио деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара Хребељановића погинулог у Косовском боју 1389. Током његове владавине Српском деспотовином од 1403. до 1427, Београд је први пут постао престоница српске државе
Локација на којој је био смештен одговара Београдској тврђави и делу данашњег Калемегданског парка. Састојао се од Горњег града – на Калемегданском рту и Доњег града, у приобаљу.
Историчар Томић каже да је био снажно утврђен и припремљен за одбрану.
„Са копнене стране је био опасан двоструким бедемима и имао је дубоки јарак, док су са речне стране били једноструки бедеми и куле“, додаје. Са доласком Угара, Београд је постао велико трговачко средиште, док су се мештани бавили различитим занатима. Тако су граду живели каменоресци, дрводеље, оружари, ковачи и други.
Према појединим историјским изворима у Горњем граду је углавном била смештена угарска војска, док је у Доњем граду и околини живели углавном Срби.
Опсада Београда
У поход на Београд турска војска предвођена Сулејманом Величанственим кренула је у другој половини маја 1521. године из околине Цариграда, да би успут сакупили још ратника. Међутим, није тачно утврђено о ком броју се ради.
„Највећи број који се помиње је око 200.000, док млетачки извештач наводи бројку од 100.000 људи, а од тога 30.000 војника“, наводи у писаној изјави за ББЦ на српском Данко Леовац, ванредни професор са Одељења за историју Филозофског факултета у Београду.
Овај напад је, додаје, пажљиво припреман стога је султан, не препуштајући ништа случају, повео најбоље војсковође Пири Мехмед-пашу, Мустафа-пашу, Ахмед Пашу и друге. Већина трупа је ишла копненим путем, док је било и оних који су путовали бродом преко Дунава.
Пре него што су се докопали Београда и околине, османске чете су у јуну упале у Ердељ (Трансилванију) – тада део Краљевине Угарске, данас област у Румунији, затим у Хрватску и Босну. До зуба наоружане Османлије првих дана јула заузеле су тадашње мађарско упориште Шабац, да би потом прешли у суседни Срем.
Убрзо је под командом Пири-паше пао и Земун, што је значило да ће се звекет оружја ускоро чути надомак Београда.
Тако је и било.
У другој половини јула, први је пристигао Пири-паша који је поставио топове у близини и тукао по начетим градским зидинама у настојању да их оштети пре него што стигну остали.
Промена тактике
Повучени ранијим искуством неуспеле опсаде Мехмеда Освајача, Турци су променили тактику па су напади уследили са три стране, не остављајући много избора опкољеним Београђанима.
Пири-паша је тукао са савске стране, Мустафа-паша са обале Дунава, а Ахмед-паша, фронтално, са речне стране и из правца Великог ратног острва.
„Главни турски напад сада је ишао са сремске, односно савске стране, где су одбрамбени бедеми били знатно слабији“, истиче Леовац.
Бедеме хришћанства, тих летњих дана 1521. године бранило је, према неким проценама између 400 и 900 војника, наспрам десетина хиљада Османлија. Због тога су се оружја, у незавидним количинама, дохватили и мештани, не би ли на неки начин допринели одбрани Београда.
„Иако је град био неприпремљен за одбрану и препуштен сам себи више од месец данас, то затечено становништво и војна посада, Срби и Мађари заједно, одолевали су надмоћној турској војсци“, истиче Томић.
Опсада је, каже, локалцима донела и бројне друге неприлике попут несташице хране и воде, али и немогућност да се погинули сахране како доликује, што је за собом повлачило остале хигијенске и медицинске проблеме.
Војска
Међу војницима су били припадници свих родова војске – пешадија, коњаници, тобџије и шајкаши.
Шајкаши су били војници угарске дунавске флотиле коју је предводио Петар Овчаревић и који наводно нису хтели да учествују у борбама за Београд јер су раније били понижавани и исмевани тражећи на краљевском двору заостале плате.
Такође, обећана помоћ краља Лајоша Другог није никада ни стигла, а поред људства и хране, фалило је и барута, пушака, топова и осталог.
Поједини историчари тврде да је краљ средином јула кренуо из Будима ка Београду са 200 људи, док остала помоћ из Чешке и Аустрије није ни стигла на време за битку.
Београд је пред опсаду имао двојицу банова – Фрању Хадерварија и Валентина Терака, каже професор Леовац.
Додаје да први због болести није ни био у граду током оспаде, па је мењајући га одбраном командовао Михаило Мора који, према угарским изворима, „није био способан за овај положај“.
„Обојица београдских банова кажњени су за пораз одузимањем целокупне имовине у Угарској“, додаје Леовац.
Пад Београда
Турци су Доњи град заузели 8. августа у нападу у коме су учествовали и јаничари – припадници пешадије који су најчешће били заробљени и насилно потурчени хрићшански младићи, а који је предводио Пири-паша.
Преживели становници, углавном Срби, у општој гунгули која је настала и борби за голи живот, почелу су да беже у Горњи град, али их, каже Томић, заповедници нису примили правдајући се тиме да нема довољно хране. Наставило се рушење бедема и кула, а Турци су у град убацивали и запаљиви материјал који је изазвао бројне пожаре.
Одреди Ахмед-паше су 16. августа покушали јуришем да пробију одбрану, па је дошло и до крваве борбе прса у прса.
Сутрадан је коначно завршен понтонски мост – привремени, плутајући прелаз преко Саве, чиме је турској војсци олакшан долазак из Земуна. Општи напад уследио је 26. и 27. августа.
Упркос одважној и храброј борби Срба и Мађара, све је слутило на пораз, што се напослетку и догодило.
„Пошто су сазнали да од помоћи из Угарске нема ништа, браниоци су морали да се предају“, наводи Леовац.
После безмало два месеца херојске борбе, Београд је званично пао 29. августа 1521. године.
Први велики ратни подвиг с уживањем је посматрао и султан Сулејман из суседног Земуна где је стигао крајем јула 1521. године.
Он је у Београд дошао 30. августа и прву наредбу коју је издао била је да се црква Успења Пресвете Богородице у Доњем граду претвори у џамију, што су турски освајачи практиковали у свим покореним хришћанским градовима. Крајем септембра је отишао за Цариград, али се Београду неколико пута враћао, посебно када би ишао у даља освајања Средње Европе.
Београд и Београђани после пада 1521.
По предаји града преживели Мађари пуштени су да се врате кућама.
„Према условима предаје, део становништва заједно са пораженом угарском војском бродовима је Дунавом пребачен на север у Сланкамен, а одатле даље у Угарску“, наводи историчар Томић.
Међутим, српско становништво није имало привилегију да слободно напусти град, додаје. Они су 9. септембра, под стражом и без могућства избора, спроведени у Цариград, данашњи Истанбул, а са собом су понели икону Богородице Београдске, мошти Свете Петке и мошти византијске царице Теофане.
Главни разлог њиховог одвођења у престоницу Османског царства било је чување и одржавање градског водовода.
„Када су Османлије 1453. освојиле Цариград затекли су један изузетно развијен водовод, међутим нико није умео да га одржава од новопридошлих господара.
„Пошто је знатно мањи водовод сличног система постојао у Београду, српско становништво послато је у Цариград да би се бавило водоводом и да би несметано функционисао“, тврди Томић.
Сећање на београдске Србе и данас чувају поједини топоними у Истанбулу попут Белиград махале, Београдске шуме – омиљеног излетишта мештана овог турског града, а ту је и Београдска капија и Београдско село.
Београд је, каже Томић, после освајања постао главни војни логор за даље османске походе ка Средњој Европи.
„Треба имати у виду да су сви турски напади на непокорени Беч, престоницу хришћанског света, кренули из Београда, нису кренули из Цариграда“, наводи историчар.
Београд је наредни пут накратко дошао у руке хришћана 1688. током Великог бечког рата између Османског царства и више европских сила, када га је освојио баварски кнез изборник Максимилијан Емануел.
Ипак, званичан одлазак Турака из Београда десио се готово два века касније, када је 1867. године београдски Али-Риза паша на Калемегдану предао кључеве кнезу Михаилу Обреновићу.
