На осмом километру од парка Буковичке бање, на улазу у Даросаву, са леве стране магистралног пута, налази се јединствен музеј на отвореном каквог нема на Балкану. Аутор поставке је шампион Србије у мотоспорту Драгослав Куле Перишић, који је, како кажу познаваоци спорта, у каријери освојио практично све што се може освојити. Четири пута је био првак Балкана, шампион Југоисточне Европе, седам пута најбољи у Србији и Југославији, а носилац је и Златне кациге, најважнијег признања у домаћем мотоциклизму. Такмичио се широм света, од Немачке, Француске и Шпаније, до Катара, Бахреина, Јапана… Улаз у Музеј аутомото спорта је бесплатан, Драгослав ће вам показати поставку, а ту су и бројни мотоцикли, фотографије, успомене.
Главни експонати су мотоцикл којим је отац овог славног аса Живорад возио прву трку у каријери 1962. године и мотоцикл са приколицом који је ручно направио Љубомир Поповић – Бата Поп. У мору трофеја, медаља и фотографија издвајају се: Кулетова омиљена Хонда са стартним бројем 44, са којом је побеђивао у скоро свим тркама током пет година, затим Јамаха 600 на којој је возио европски Цхампионсхип, као и Сузуки 1000, са којим је возио шампионат света.
По предању, Турци су дозволили да се црква подигне у селу, али под условом да се посао заврши за једну ноћ.
Зато је направљен од дрвета у време када је кнез Милош Обреновић увелико обнављао православне храмове у ослобођеној држави. Према тексту Завода за заштиту споменика у Крагујевцу, тачна година изградње није позната, али је на престоним иконама и каменим свећњацима исписана 1833. године, па се претпоставља да је тада завршена.
Док обилазимо цркву, мој домаћин Драгослав Куле Перишић ми прича како је са својим пријатељима помогао у обнови звоника, као и да је пруга, односно воз „Ћира“ одавде пролазила од Београда, кроз Младеновац, Аранђеловац, Лајковац и даље до Зворника, односно Босне и Херцеговине.
„Путнички саобраћај је укинут средином седамдесетих, а десет година касније укинут је и теретни саобраћај. Пруга је пуштена у рад 1900. године и пре неколико година“, рекао је Куле, са којим сам наставио до извора минералне воде.
Посећујемо и старијег мештана Даросаве Драгишу Прокића, који је рођен 04.11.1926. године.
Иако има 97 година, он ми детаљно прича о изворима минералне воде у овом селу, коју мештани редовно пију.
„Имао сам десетак година када је Илија Михајловић, тада народни посланик на извору, који се тада и данас зове Прокића извор, почео да гради зграду и базен метар по метар, можда мало већи. Хтео је да флашира воду, али пошто капацитет воде није био велики, само литар у минути, нашао је други извор, извор Глишића“, присећа се Драгиша. извори минералне воде; где мештани долазе да га сипају, али који је, нажалост, неуредан и пун ђубрета.
„Изградио је кућу са три собе у којој су становали подстанари, брачни пар, који је водио рачуна о извору у приземљу. Ми из Даросаве долазили смо недељом да певамо и играмо, извор Прокића је био место за излазак, али и место где смо бесплатно точили киселу воду“, каже Драгиша и додаје да се сећа да је кућа изгорела. у пожару после Другог светског рата. Куле Перишић ми прича о извору киселе воде Глишић у Даросави (на слици горе).
„Мој деда је пре рата био запослен у попуни. Баба Верка ми је причала да се вода пунила у равне зелене флаше, да је мање од литра и да се зове „Карађорђе“. Према њеним речима, радило је десет радника, а вода је превожена воловским запрегама до Београда. Пошто је вода лековита, људи су долазили овде да се трљају блатом и лече проблеме са кичмом“.
Трећи извор киселе воде који сам посетио у Даросави, који је, као и Глишићки извор, уређен за туристе, налази се одмах поред Музеја мото спорта. Епископ шумадијски Јован је 26. јула 2022. године, на празник Сабора Светог Архангела Гаврила, освештао чесму – задужбину, као и гранитно спомен-точко посвећено упокојеним асовима мото спорта.
