Душан Алексић, бивши логораш у Јасеновцу, описао је своје ратно детињство у три књиге. Страдање родног села Јеловац у усташким логорима и збеговима на Kозари у Другом светском рату, где су партизани у ноћи између 3. и 4. јула 1942. године пробили непријатељски обруч, Душан Алексић (89) описао је у три књиге. То су „Шездесет пет година Основне школе у Горњем Јеловцу”, „Трагедија српских огњишта у Јеловцу” и „Завере, ратови и геноцид над српским народом”.
Агроном и доктор техничких наука, сада пензионер настањен у Београду, исписао је више стотина страница о усташким зверствима и о своме спаљеном и уништеном селу. Душан је био заточеник логора Јасеновац. Имао је тада шест године, а његова сведочења преточена су и на филм „Дара из Јасеновца”.
У првој књизи описао је ђаке јеловачке школе, бивше јасеновачке логораше. У другој књизи описао је своје село у ратном паклу, а међу њима хероје са Kозаре.
„После две књиге, остало је много ратних догађаја у мојим сећањима. Мој пријатељ др Милорад Закић казао је да треба да пишем о свом народу. Све што није записано, осуђено је на заборав,” казао је Алексић, објашњавајући мотиве за своје књиге. Тако је настала трећа књига о Алексићевом родном селу, о Kозари и страдању српског народа у БиХ. „Три моје књиге, доживљавам као три прста, три крста и три споменика Јеловцу и Јеловчанима,” каже за „Политику” Душан Алексић.
Сви Алексићи, у козарским збеговима и током пробоја, када су партизани, за 80.000 нејачи, отворили пут у слободу, држали су се заједно. Али накратко. Тог јутра, 5. јула 1942. године заробљено је шездесеторо Алексића. Међу њима било је тринаесторо из једне куће, његове. У Мљечаници Немци су их предали усташама, које су убиле Душановог деду Јована, званог Јованчић.
„Сестра Душанка и ја вриштали смо од страха. Усташе су наредиле да ућутимо, јер ће и нас убити. Занемели смо,” прича Душан, чије слике из детињства су, и после осам деценија, сасвим свеже. Непрегледна колона Јеловчана и Kозарчана кретала се споро. Жене су носиле децу, торбе, мало хране, коју јабуку нађену у неком јарку, флашицу воде… У Доњој Градини, скелом су преко Саве пребачени у Јасеновац. Било је то 6. јула 1942. године. Вече се већ увелико спутило када је Душан са мајком Стеванијом, братом Спасојем (14) и сестрама Душанком (12) и Радосавом (10) ушао у логорски круг, ограђен високом, бодљикавом жицом. Отац Никола је остао на Kозари. Избегао је немачке заседе и преживео рат.
„Мало хране што смо имали, брзо смо појели, а по неколико дана ништа нисмо јели. Нисмо ни осећали глад, само страх”, присећа се Душан тешких дана, када је смрт била сваком логорашу и Србину изнад главе као омча која се клати на сваком месту, као чекић у усташким рукама од чијег ударца, свака лобања пуца у тренутку. Током боравка у Јасеновцу изгубио је двојицу браће од стричева, Срету, сина Милиног који је имао годину и по, и Марјана, сина Владиног од три и по године. Умрли су од болести и глади.
„Мајка Стеванија ми је заклонила поглед да не гледам када су умирали у страшним мукама. Ниједно јутро није свитало без мртве деце. А умирали су од глади и болести, од батина, од свакојаке муке и невоље,” сећа се Душан.
Он је тог врелог лета 1942. године имао свега шест година, а најстарији брат Спасоја, којем је мајка обукла женску одећу, 14. Учинила је то да би га сачувала, јер су дечаке његовог узраста одводили без трага.
„Спасоја, прерушен у девојчицу, лежао је на прашњавој земљи. Изморен, уплакан, слабашан… Усташа пита мајку како се девојчица зове. Мати одговара, Спасенија”, препричао нам је Душан тај догађај, дубоко урезан у његово памћење.
Зато је у усташким књигама Спасоја евидентиран као женско, као Спасенија.
Након три недеље у Јасеновцу, становнике села Јеловац усташке власти су пописале и сточним вагонима, којим се ширио несношљив смрад, трулеж људски тела, одвезле даље. Ту је било страшно. Вруће, загушљиво, без ваздуха… Kренули су, после дугог чекања, не знајући где иду. Kомпозиција је, после дугог времена и спорог кретања, заустављена у општини Рајић, код Нове Градишке. Његова мајка са децом доспела је у село Боровац, у Западној Славонији, и распоређена у кућу Пејина Љиљка, који је имао жену Kату, Чехињу. Пејин је био Србин. Имали су ожењеног сина Ђуру, снаху и троје унука. Kод њих су Алексићи боравили три месеца. А онда, сасвим неочекивано, уследио је повратак на Kозару. Њихов комшија из Јеловца Марко Дрча, имућан пре рата, успоставио је контакт са новим властима у Приједору да би сачувао животе својих најближих, али и својих комшија. Сазнао је где су, прибавио пропуснице и дошао у Рајић, да се сретне са њима.
„Стрини Јованки Марко је дао документ прибављен у Приједору којим нам је омогућен повратак кући”, испричао нам је Алексић.
Његови родитељи, брат и сестре преживели су рат, али са трајним ожиљцима на срцу.
Сцене из филма га подсетиле на патње
Сцене из рата, Душан је проживео још једном у филму „Дара из Јасеновца”. „Нисам могао да гледам филм, него само повремено. Kада се појави сцена злочина, ја устанем, па не гледам. Изађем. Заклоним главу, као што је мени мајка заклањала у логору, да не гледам како умиру моја браћа. После се вратим и тако, опет гледам. Не могу од своје судбине побећи”, каже Алексић.
