Културно- уметничко стваралаштво Ђуре Јакшића, једног од највећих српских сликара и песника обележило је период друге половине 19. века и обликовало српску националну свест. Током свог живота доживео је многе непријатности и неправде, те је његов рад, као и рад велике већине уметника овог калибра, препознат тек после његове смрти.
Сликар, песник, приповедач, драмски писац, учитељ и боем, све то је био Ђура Јакшић. Нови систем вредности, којем је био научен у Аустроугарској, заједно са неколицином високо-образованих људи овог доба, пренео је у Србију. Уместо да буду прихваћени, они су кажњавани и прогањани од стране Српског народа и погрдно називани „швабама“. Локални становници, пре свега они који су управљали варошима, бојали су се за своја места у „Локалној самоуправи“, те су у њима видели конкуренцију. Дакле, проблем је био политичке природе. Поврх свега, Ђура је био преке нарави и без „длаке“ на језику, те је често критиковао политику и власт мањих места, и то је главни разлог зашто су се људи на позицијама трудили да га протерају са својих територија.
Србија је у то време била сељачка земља
Свега 120.000 људи у том тренутку је живело у градовима. Процес модернизације и имплементирања неких нових вредности у стил живота српског народа, споро се одвијао. Због неразумевања и свог карактера, Ђура је често премештан из места у место, тако да је он радио у: Пожаревцу, Јагодини, Краљеву, Крагујевцу и Рачи Крагујевачкој. У Пожаревцу је добио надимак „Молер“ што је деградирало његов раскошни таленат уметника светског гласа. Нажалост, услед неразумевања, морао је да ради ове послове како би преживео, а градски чиновници су га све више спутавали у његовим намерама. У овом граду, једина подршка и потпора, били су му жена и троје деце.
Како је Ђура зарадио новац за даље школовање?
Први посао који му је донео мало већи новац и омогућио даље школовање био је насликавање иконостаса у цркви у Српској Црњи 1853. године. Након овог посла, уписује факултет „Лепих уметности“ у Минхену. По повратку из Минхена, враћа се у Србију и настањује у Кикинди, где отвaра сликарску радионицу. Период у Кикинди, обележила је његова љубав према крчмарици Мили којој је и посветио песму „Мила“, међутим, та љубав није била узвраћена. Ова жена, Ђури је била инспирација за његову чувену слику – „Девојка у плавом“.
Ђурин живот у Новом Саду
Након само годину дана проведених у Кикинди, Јакшић се сели у Нови Сад, где настају једна од његових најзначајнијих дела који су инспирисана богатом српском историјом и митологијом. Тада је насликао портрете Цара Душана, Кнеза Лазара и Марка Краљевића. Упоредо са стварањем уметничких дела на платну, Ђура пише песме посвећене косовском боју као што су: „Косово“, „Суза Лазарева“ и „Цар Лазо доходи горњаку“.
Селидба у кнежевину Србију
Први посао као учитељ, добио је у Подгорцу код Бољевца, затим у селу Сумраковцу, па у варошима: Пожаревцу, Јагодини и Kрагујевцу. Тада настају неке од најлепших Ђуриних песама, под циклусом „На Липару“. Одраз Ђуриног стваралаштва и бунтовништва огледао се у критици према Турској и Аустроугарској власти у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Боки. Његова поезија настала је у периоду између 1860. и 1878. године, када је у Србији почела да се буди национална свест и када се очекивало да може доћи до сукоба између Србије и Турске.
Зато се његова поезија концентрише око неколико значајних историјских догађаја, као што је Црногорско-турски рат 1862. године, Француско-пруски рат 1871. године и Босанско-херцеговачки устанак 1875. и 1876. године. Дакле, Јакшићева родољубива поезија, била је једна врста притиска на званичну политику кнежевине Србије да што пре уђе у рат са Турцима. Тежња за ослобођењем и уједињењем српског народа, била је израз његовог стваралаштва.
Наслеђе Ђуре Јакшића најбоље се огледало након његове смрти, а интересантна је парола са стиховима „Боље гроб-него роб“ приликом мартовских демонстрација 1941. године. Ове речи присутне су у четири његове песме, а осликавају коначну жељу са слободом.
Борба са слободу
Ђурина борба за слободу се најбоље огледа у осуди тадашње Европе у песми „Јевропа“. Европу тог времена назива „збрчканом старом лутком“ и „оглашеном проститутком“ и каже: „Изгинусмо, ал’слободни, јер Србин неће да буде роб, тамо далеко на светом гробу, потражићемо живот или гроб“. Он је био велики патриота, подржавао је српску власт, али је критиковао слабости српске војске, поготово у Српско-турском рату 1876. године.
Његове речи и дан данас буде националну свест и жељу са борбом код српског народа.
Последњих шест година живота, Ђура је провео у Београду, радећи као коректор државне штампарије, где је коначно имао стална примања и осећао се прихваћеним. Живео је и стварао у боемској четврти, популарној „Скадарлији“, посебно у кафанама „Три шешира“ и „Два јелена“ изазивавши често дивљење код обичног народа, али и мржњу од стране људи на власти којима се ругао на себи својствен и оригиналан начин. Живео је релативно кратко, само 46 година, али многи ће рећи уобичајен животни век за једног уметника. Сахрањен је 1876. године у Београду.
Ђура Јакшић ће остати уписан златним словима у историју српскога народа, а његово популарно лирско дело „Отаџбина“ у коме он исказује велику љубав према својој домовини, казује се и казиваће се на многим комеморацијама и важним догађајима за нашу земљу.
