Мало јонско острво Видо, смештено недалеко од обале Крфа, носи у себи дубоку, тешку и свету причу српске историје. Постало је симбол најтрагичнијег периода Првог светског рата и вечна гробница хиљада српских војника који су, након албанске голготе, стигли на ово острво исцрпљени, измрзли, гладни и болесни.
Острво Видо није само географска тачка – оно је место колективног страдања и сећања, али и моралног уздизања једног народа, заветног српског народа.
Албанска голгота и долазак на Крф
Након повлачења преко Албаније крајем 1915. и почетком 1916. године, око 250.000 српских војника и цивила стигло је до обале Јонског мора. То је био крај једног страшног пута који је однео десетине хиљада живота – од хладноће, глади, исцрпљености и напада.
Савезнички бродови евакуисали су преживеле на острво Крф, где су уређени кампови за опоравак и лечење. Међутим, за многе није било спаса – најтеже оболели су пребацивани на острво Видо, које је због свог малог простора и неприступачног тла постало импровизована болница и убрзо потом и огромна гробница.
Плава гробница – тишина у дубинама Јонског мора
Због каменитог тла на Виду, које није дозвољавало копање гробова, преминули српски војници сахрањивани су у мору. Тела преко 5.000 српских јунака спуштана су у дубине Јонског мора – са војним почастима, у тишини, обмотана у српске барјаке или једноставно умотана у ћебад.
То подводно почивалиште постало је познато као Плава гробница, назив који је касније овековечио српски песник Милутин Бојић у истоименој потресној песми, написаној управо на Видоу, непосредно пред његову смрт у Солуну.
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом…
Однос грчког народа према српском страдању
Грчки народ и власти на Крфу показали су велику солидарност и саосећање према српском народу. Иако је сам Крф у то време био сиромашан и недовољно припремљен за долазак великог броја избеглица, Грци су отворили своје домове, делили храну, помагали у збрињавању болесних и рањених.
Грчка влада је дозволила Србима да на Крфу успоставе административну базу, војне логоре, болнице и школе, па је овај период у историји често називан „другом српском државом у изгнанству“.
Управо на Виду, грчки лекар доктор Тирсос, који је радио са српским медицинским екипама, оставио је потресна сведочанства о страдању и храбрости српских војника, наводећи да је „то био призор који човеку разара душу – хероји који умиру у тишини, без роптања, као свеће што се гасе“.
Маузолеј на Виду – подсећање за сва времена
У знак захвалности и вечног сећања, 1938. године на Виду је подигнут маузолеј српским јунацима, пројекат архитекте Николе Касаповића. У централној просторији маузолеја налази се костурница са посмртним остацима 1.232 српска војника.
Изнад улаза уређен је натпис: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити“, а у његовој близини постављена је и бронзана плоча са стиховима из песме Милутина Бојића, „Плава гробница“.
Маузолеј су свечано открили српски и грчки званичници, а острво Видо од тада ужива посебан статус – не само као историјски локалитет, већ и као духовно светилиште српског народа.
Симбол верности и жртве
Острво Видо и Плава гробница сведоче о љубави према отаџбини која је јача од живота. Српски војници су на овом месту оставили највредније што су имали – своје животе, своју младост и свој последњи дах. Страдали су у туђини, али су у том страдању уздигли дух једног народа до митске висине.
Кроз тишину Јонског мора и данас одзвањају кораци српских мученика. Свако ко закорачи на Видо осетиће тај мукли, али моћни зов историје – позив да се не заборави.
