Свет поезије Александра Михаиловића је наизглед свет усамљености, сивила и учмалости, али ипак у тој поезији нема никаквог самодовољног и програмског црнила, „уклетости“, ничега самодовљног и програмског заправо. То је поезија која не воли велике и махом испразне речи, исфорсиране емоције, програмиране заносе, велике амбиције – ни поетске ни животне.
Заправо је то молитвена поезија, колико год то парадокасно било, поезија свесна пролазности света и нас у њему, непотребности сујета, грабежљивости и властољубља, тиха и мирна поезија, или пре поезија која тежи тишини и миру у метежу света и нас самих, спољашњем и унутрашњем метежу дакле, и њима уркос. Поезија која као да прочишћава сав тај метеж и буку света, као да се усаглашава са слућеним светом иза те буке и метежа.
Тај простор мира и тишине ипак није тек празна жудња, формирана клонућем пред животним изазовима, разочарањем и егзистенцијалним замором, већ призивање и оживљавање „неке давно заборављене, монументалне песме“ у нама, пригушене и потиснуте спољашњом буком и нашим унутрашњим мраком, како мраком утучености тако и дезоријентеције. Па чак и тај мрак у нама, „веома озбиљан мрак“, као да служи заправо томе да нас „тера ка излазу“, дакле и он је ту не да нас сатре и ликује над нама, него да нам помогне да се покренемо, да спознамо да не може више овако, да закорачимо и искорачимо, уз сав ризик и напор који то може да захтева.
Тишина усаљености и самозатворености може да буде „застрашујућа“, али и „чаробна“, када нам помогне да осетимо неку другу и другачију тишину, ван застора, затвора и зловоља овога света. И поезија је овде један од начина да поново доживимо и можда призовемо „остатке неког старог мира“ у нама, старог у смислу да смо га давно заборавили и затомили, али заправо увек вечно новог, способног да нешто учини са нашим животима, ако га макар на тренутак припустимо.
Тачно је за овог песника да је уметност у основи „бескорисна“, макар са становишта овосветских норми и захтева, да „бележимо стихове у кочији за провалију“, да је бескорисна можда и за нас саме јер нас неће учинити ни срећнијим, ни паметнијим, нити ће нам помоћи да победимо смрт.
Али колико год кроз живот путовали сами и тужни, можда можемо, као и многи пре нас, да учинимо да нам „жалост више не може ништа“, да научимо „да певамо са звездама“, „хватамо белешке о свемиру“, да се певајући повезујемо са нечим трајним, тајним и светлосним, које више слутимо него што о њему ишта знамо, али нам се чини да је све то некако и даље ту, тамо негде, у нама, присутно и одсутно и исти мах, али да ипак може да игра неку улогу за нас.
У том смислу, поезија постаје живот, обраћање и одношење ка животу истинском, молитва као тихи шапат пре него захтевање било чега за себе или за друге, живот оних који нису знали „шта друго да живе“, јер без тог другог а истинског нису могли. Молитва која чини да заборавимо „дефиниције, поделе, класификације“, „друштвене игре“, која оомогућава да побегнемо „од свега, чак и од самог себе“, и ступимо у тишину, или макар да јој се приближимо, осетимо је макар у трену.
Иако не можемо бити сигурни ни у своја ни у туђа променљива уверења, а још мање речи, ипак „кад вербализујеш, мало је мање сташно кад све те мрачне џинове свежеш у речи“, што може да помогне да будемо близу (истинске) „стварности“, а далеко од (видљиве) „реалности“, уз наду да ће једном можда све да се „врати себи“. Ван свег матежа и мракова, када осетимо дах истинског света, света тишине и мира, када га осетимо у себи, другима и свему око нас, можемо ипак схватити да „дугујемо захвалност“, да нам је нешто дато и да је нешто ту, и то баш оно то потврђује да смо и ми сами ту, истински и заувек и са смислом, упркос пролазности, трулежности, вихорима и тами, упркос лажним уверењима о сопственој битности, упркос себи самима.
Александар Михаиловић је до сада написао четири збирке поезије – „Оно што је остало од мене“, „Некој срећи“, „Мемоари и фантазије“ и „И даље сањамо о небу“ – живе, животне и аутентичне поезије која пребива у тишини и незнатности наше књижевне сцене, али која тамо не чами и не труне него сија, и надајмо се – сијаће.
Владимир Коларић за Компасинфо
