На данашњи дан, 1984. године, Сарајево је постало центар света.
Клизачица Сандра Дубравчић је упалила Олимпијски пламен на стадиону „Кошево“, чиме су званично отворене Зимске олимпијске игре.
Место сусрета спортиста из целог света био је данас главни град Босне и Херцеговине, смештен између Бјелашнице, Јахорине, Игмана и Требевића.
Историјске Игре, између Истока и Запада
Почетком 70-их година прошлог века рођена је идеја о организацији Зимских олимпијских игара у Сарајеву. До 1977. године, када је и предата кандидатура, скоро сви пројекти су били завршени, а МОК је наредне године одлучио да додели Сарајеву организацију 14. Зимских олимпијских игара.
У конкуренцији су били јапански Сапоро и шведски Гетеборг.
У првом кругу гласања Сапоро је имао више гласова (33), Сарајево два мање, а Гетеборг само десет. Ипак, у другом кругу Сарајево је добило 39, наспрам 36, колико је добио јапански град.
Може се рећи да је Сарајево тих дана ујединило читав свет, односно источни и западни блок.
Четири године раније, западни блок је бојкотовао Летње олимпијске игре у Москви, а потом је источни блок бојкотовао Летње олимпијске игре 1984. године у Лос Анђелесу.
Југославија, у том тренутку несврстана, била је идеална прилика за сусрет Истока и Запада.
Вук Вучко, Здравко Чолић и први афрички скијаш у историји
За свега пет година, изграђена је дворана „Зетра“, скакаонице, стаза за боб и санкање, жичаре… Олимпијско село, хотели, насеље за новинаре, као и саобраћајнице према планинама. Организациони одбор је уложио 150 милиона долара и све је било спремно за највећу смотру спорта.
Међутим, иако је све било спремно годину дана пре почетка, иако се јавило хиљаде волонтера, све је претило да се претвори у катастрофу, пошто је недостајало – снега.
Дан пред отварање Игара, у Сарајеву није било нимало снега. А онда, преко ноћи, попут чуда, снег је прекрио град толико да су грађани и војска ујутру помогли у чишћењу.
На Играма је учествовало 1272 такмичара из 49 земаља. Први пут у историји је учествовао и афрички скијаш – Ламин Геј из Сенегала.
Пренос отварања пратило две милијарде гледалаца, а на стадиону „Кошево“ је било 60.000 људи, много више од капацитета.
Словеначки слиакр, Јоже Тробец, подарио је вука Вучка као маскоту Игара, а Вучку је глас позајмио Здравко Чолић.
„Волимо Јурека више од бурека“
Највише медаља у Сарајеву освојили су спортисти из Совјетског савеза – 25. Немачка је била друга са 24, а трећа Финска са 13.
Читава Југославија се надала да ће освојити прву медаљу у историји. Наде су полагане у ски-скакача Приможа Улагу и скијаша Бојана Крижаја, али је њу донео скијаш Јуре Франко, освојивши сребро у велеслалому.
Хиљаде окупљених људи, на додели медаље, узвикивало је, сада чувено: „Волимо Јурека више од бурека“.
Кирк Даглас и папрени ћевапи
Иако су Сарајлије на најбољи начин показале гостопримство и широкогрудост, било је, наравно у мањени, и оних ружних примера.
То је на свом џепу осетио и прослављени холивудски глумац, Кирк Даглас.
Он је са својим друштвом посетио један сарајевски ресторан, где су вечерали и добро се проводили.
Када је стигао рачун, конобар је додао једну нулу, па је Даглас платио десет пута више.
Ресторан је затворен у року од 48 сати, а грађани су, према сведочењу бројних људи из тог времена, хтели да линчују власника због оваквог скандала.
Након рата остале рушевине
Иако су Олимпијске игре биле изузетно организоване и исплативе, 40 година касније тешко се може закључити да је Сарајево, у једном тренутку, било центар света.
Током 12 дана продато је 250.000 улазница, организатори су зарадили 47 милиона долара, а отворено је 9.500 радних места. Чланови МОК-а су оценили да је Сарајево организовало најбоље Зимске олимпијске игре у историји до тог тренутка.
Готово сва борилишта су уништена током грађанског рата, а многа до данас нису реконструисана.
Нада се, на кратко, појавила најавом да би Сарајево могло да се кандидује за ЗОИ 2030. године, чиме би скакаонице и боб стазе засијале старим сјајем, али се од кандидатуре брзо одустало.
Без обзира што мало тога данас сведочи и говори томе у прилог – Сарајево је тих дана заиста било центар света.
За организатора, четири године након смрти Јосипа Броза Тита, било је важно и значајно показати да је његова идеја и даље жива.
Значај на светском нивоу, може се гледати кроз спортске дуеле Истока и Запада, који нису били могући ни у једном другом делу планете.
А значај за народ са ових простора може се огледати у томе да многи верују да су то били последњи лепи дани у Југославији.
