Владислав Петковић Дис, један од најзначајнијих српских песника са почетка 20. века, рођен је 10. марта 1880. године у селу Заблаће код Чачка, у бројној породици Димитрија и Марије Петковић.
Његов отац, пореклом из Куманова, доселио се у Чачак и радио као механџија, обезбеђујући материјалну сигурност бројној породици. Дис је од раног детињства показивао склоност ка поезији, али и необичну осетљивост и меланхолију која ће постати обележје његовог стваралаштва.
Школовање и рани рад
Основну школу је похађао у Заблаћу, а затим гимназију у Чачку, где је показао таленат за књижевност и одређену склоност ка уметничкој експресији.
Иако је завршио само шест разреда гимназије, прелази у Зајечар да би наставио седми разред. Покушаји да заврши гимназију били су безуспешни, па одлучује да напусти школу и започиње привремени посао учитеља у селу Прлити код Зајечара.
Овај посао му је омогућио издржавање, али је остао привучен поезији, коју је већ тад објављивао под псеудонимом „Дис“, насталом из средњег дела његовог имена.
Радни дани су му били тешки, али је у својој жељи за изражавањем проналазио инспирацију у чамотињи села и ноћима проводио време у друштву сељака уз приче, ракију и карте, што ће утицати на аутентичност његовог стила.
Књижевни пробој у Београду
Године 1908. сели се у Београд, који је у то време био културни и политички центар српске интелигенције. Дис се настанио у Скадарлији, чувеном боемском кварту, где се кретао у друштву песника попут Симе Пандуровића и А.Г. Матоша.
Његови стихови су били препуни интензивних емоција и дубоких размишљања о пролазности и смрти, што се разликовало од доминантног академског и рационалног правца у српској књижевности.
Прву збирку песама под називом „Утопљене душе“ објавио је 1911. године, иако ју је критичар Јован Скерлић оштро осудио. Скерлић је у његовом стваралаштву видео недостатак структуре и „негативни утицај модернизма“, али Дис се одлучио да сам финансира издање ове књиге, показујући одлучност и веру у своју визију.
Дис је збирком „Утопљене душе“ истражио мотиве песимизма и смрти, што ће постати карактеристика његовог стила. Са том збирком је успео да допре до публике која је препознала његову дубину и изразито осећајну природу.
Његов рад био је као огледало тадашњег српског друштва у бурним предратним годинама, и са временом је задобио углед и подршку ширег круга интелектуалаца.
Лични живот и породица
Истовремено, Владислав Петковић је почео своју породичну животну причу са Христином (Тинком) Павловић, са којом се венчао након романтичне и необичне сцене када су позајмили венчани прстен од случајне пролазнице.
Брак је био обележен финансијским потешкоћама, али и великом међусобном љубављу и подршком. Имали су двоје деце, Гордану и Мутимира, али су животне околности и одговорност за породицу Дису наметнуле бреме које је појачавало његову осетљивост што се такође одразило на његово стваралаштво.
Збирка „Ми чекамо цара“ и патриотска инспирација
Године 1913. Српска краљевска академија му је доделила награду за сиромашне писце, чиме је успео да објави своју другу збирку „Ми чекамо цара“. Ова збирка је настала под утицајем Балканских ратова и садржала је снажне патриотске и родољубиве мотиве, али се није одрекао дубоке емоционалне ноте.
Његов покушај да се лично прикључи рату није уродио плодом због његовог слабог здравственог стања, али је као песник осетио дужност да изрази дух времена и наду српског народа у патриотским песмама.
Најпознатије Дисове песме
Владислав Петковић Дис је познат по неким од најдубљих и најснажнијих песама у српској модерној поезији, а његове најпознатије песме издвајају се својим мотивима туге, пролазности и патње. Међу најзначајнијим су песме:
„Тамница“
Песма „Тамница” једна је од Дисових најпознатијих песама и прва песма у његовој збирци Утопљене душе. У њој је описана дубока унутрашња борба песника који осећа да је заробљен у свом свету мрачних мисли и неиспуњених жеља. Мотиви патње и заточености у самоћи, уместо слободе, одражавају Дисову осетљивост према духовним и емотивним тегобама.
„Можда спава“
„Можда спава” је песма посвећена жени и љубави, која је описана у својој идеализованој и неоствареној форми. Дис кроз стихове изражава дубоку чежњу за присуством вољене особе и наду да ће љубав преживети све животне недаће. Ова песма симболизује осећај несигурности у љубави, што је веома чест мотив у његовом опусу.
„Нирвана“
Песма „Нирвана” једна је од најмрачнијих и најрефлексивнијих у Дисовом стваралаштву. Она обрађује појам нирване као ослобођења од патње и бола живота, приказујући идеју бега од стварности као једини начин да се нађе мир. Кроз ову песму Дис се дистанцира од реалности и тражи утеху у идеји смрти и ослобођења од патњи.
„Утопљене душе“
Као насловна песма збирке, „Утопљене душе” одражава Дисову опседнутост пролазношћу и осећајем изгубљености. У песми се преплићу осећања бесмисла и неприхватања стварности, што представља карактеристичан песимизам у његовом стваралаштву. Дис кроз стихове поставља питања о смислу живота и пролазности, што је често посматрано као критика тадашњег друштва.
„Наши дани“
„Наши дани” је песма која приказује Дисово дубоко разочарање у друштво, описујући га као просторе лицемерја, моралног пада и лажне врлине. Овде песник изражава снажан осећај туге због пада вредности и недостатка искрености у времену у ком је живео.
Ове песме су обележене снажним осећајем личне и друштвене кризе, и у њима Дис пружа аутентичан и емотиван осврт на свет у којем живи. Ова песма је актуелна и данас, а често је рецитована на разним скуповима и комеморацијама.
Први светски рат и трагичан крај
Током Првог светског рата, Дис је био ангажован као ратни дописник Браничевског одреда и прошао је кроз патње повлачења српске војске преко Албаније до Крфа. Његово здравље било је нарушено, због чега је пребачен у Француску на опоравак.
У Француској је провео последње године живота, али га је носталгија за домовином и брига за породицу навела да покуша да се врати на Крф. Током путовања ка Крфу, 30. маја 1917. године, пароброд „Италија” је потопила немачка подморница, чиме је окончан живот Владислава Петковића Диса.
Трагична смрт овог песника оставила је у српској књижевности непопуњену празнину и дубок утицај на песнике следећих генерација, који су у његовој поезији пронашли инспирацију и траг који је оставио као песник срца и духовне тежине.
