Кич, активизам, егзотика, провокације, манипулације, скандали, врло мало музике и много политике. Овако би гласио кратки опис недавно одржане 68. Песме Евровизије.
Манифестација која је требало да покаже медијску моћ уједињене Европе под слоганом „Уједињени музиком“, успела је упечатљиво да покаже да је нешто труло на Старом континенту и да је музика на крају због тога платила цех, иако је крива само за мањак уметничког квалитета.
Иако се годинама папагајски понавља да се „Песма Евровизије“ не бави политиком, већ слави музику, љубав и заједништво, овогодишња манифестација обиљежена је никад уочљивијом доминацијом политике и закулисним играма, које су у други план бациле и музику и саму идеју „Евровизије“ као тријумфа тзв. европских вредности.
Политика умјесто музике
Сенке ратова, стратешких интереса и двоструких аршина однеле су превагу чак и над кичастом поп раздраганошћу и глорификацијом дугиних боја бројних ЛБГТ организација, које су годинама агресивно промовисале своје ставове на овом догађају, често и на граници доброг укуса, иако су организатори дали све од себе да не буде тако.
Победила је Швајцарска са певачем Немом, који се декларише као небинарна особа и тражи да се ословљава родно неутралним одредницама Оно или Њих, за длаку испред хрватског представника Бејби Лазање, који није тражио ништа, али је имао одличну поп пјесму и велики хит, што је било и мишљење публике, која је већински гласала за њега.
Оба извођача су били фаворити на кладионицама, али о побједнику нису одлучили демократски гласови публике, већ чудни критеријуми стручног жирија из земаља учесница, који су бирали најбољу пјесму између 26 финалиста, међу којима су биле и три земље бивше Југославије: Србија, Хрватска и Словенија.
Деликатни услови
По бројним оцјенама, овогодишња „Песма Евровизије“ одиграла се у најделикатнијем геополитичком контексту малтене од времена њеног утемељења 1956. године.
Након што су посљедњих година, отворено избацивали Русију због рата у Украјини и Бјелорусију због санкција, уз наметање русофобичних ставова као једине исправне моралне вертикале, ове године су напрасно игнорисали крвави осветнички рат Израела у Гази, праћен бројним цивилним жртвама, и дозволили учешће представници Израела Еден Голан.
Да буде горе, уз прилично видљиво форсирање њеног пробоја у финале, иако је имала пјесму са прилично ратнички настројеном тематиком, далеко од горепоменутих вриједности мира и заједништва у музици.
Руку на срце, овај медијски спектакл је посљедњих година, како код нас, тако и у остатку планете, третиран као непресушни извор шунд материјала за таблоиде, те добру прилику за медијско билдовање локалпатриотизма и агресивну промоцију неолибералних друштвених вриједности и геополитичких интереса, а све мање као озбиљан музички догађај.
Сама манифестација, коју сваке године организује Европска радио-дифузна унија (ЕБУ), а укључује учеснике који представљају првенствено европске земље, годинама је главни кривац за овакав третман.
Парада кича, маркетинга и промашене музике
Оно што је требало да представља међународно такмичење у писању поп пјесама, полако се претворило у параду визуелног кича, активистичког маркетинга, тешко објашњивог начина гласања, дневнополитичке агенде и, што је најгоре, углавном промашене музике.
Основана давне 1956. године, у племенитој идеји уједињења медијског простора европских земаља и признања све јаче моћи телевизије на музичке токове, она се све до пада Берлинског зида одржавала као важан музички догађај.
Након пада комунизма, манифестација је постепено тонула у декаденцију у музичком смислу и рапидно напредовала у ширењу медијског утицаја немузичких тема, с нагласком промовисања вриједности неолибералног погледа на свијет.
Ђаво дошао по своје
Наравно, у моменту када се неолиберализам заглавио у блату Украјине, сиротињским четвртима Газе, брдима Јемена и Кавказа, све већем економском јазу богатих и сиромашних, штрајковима и протестима, правом лову на вјештице бројних „кенсел“ јуришника по друштвеним мрежама, те тешко пољуљаним односима између чланица Европске уније, ђаво је дошао по своје и тешко је било избјећи политику, када она већ годинама брутално доминира овим такмичењем.
Од првог такмичења, на којем је учествовало седам земаља, из године у годину, такмичење се ширило на све већи број земаља учесница, а након тријумфа групе АББА, која је након побједе постала планетарни поп феномен, популарност „Евровизије“ поприма глобални значај у медијском смислу, уз све присутније друштвено-политичке игре иза позорнице.
Утицај НВО организација
Да не улазимо претјерано у поље теорија завјере, евидентно је да су државне и тзв. НВО организације западне демократије, користећи медијску моћ „Евровизије“, кроз њен „дубоки“ утицај на популарну културу и широку јавност, добиле савршену прилику да пласирају своје ставове.
Иако, мора се признати, то се код највећег дијела публике у практичном смислу своди на подршку „нашим“ и мржњу према онима који негласају за „нас“, док је ангажованији дио „Евровизије“ остављен борцима за прва, од друштвених мањина, до климатских промјена.
У том контексту посљедњих деценија, уз бизарна правила избора мијењана хиљаду пута, те „блоковски“ начин система гласања, који се, без обзира на декламоване жеље организатора о транспарентности, сводио на регионалне и историјске везе и политичку блискост земаља учесница, гласање се водило по комшијском принципу добрих и лоших односа.
Захваљујући томе на позорници „Евровизије“ могло се видјети свашта, од побједе аустријског транссексуалца Кончите Вурст, преко неочекиваног тријумфа финских металаца „Лорди“, наступа бенда руских бака „Бабушке“, израелског представника пјевачице Нате, са све имитирањем кокодакања на сцени, наступа лутке по имену Дастин Ћуран, која је представљала Ирску, до овогодишњих поменутих бинарних наступа побједника Нема и ирске представнице Бамби Таг.
И све то уз попратни арсенал промовисања или бојкотовања свега и свачега, при чему, иако се чини да се посткомунистичке земље највише труде око такмичења, то не одговара баш истини, јер, рецимо, једна Шведска има четири круга такмичења за избор националног представника, док сиромашнији исток углавном зависи од добре воље богатијег запада и политичког тренутка.
Пораз уместо победе
Ова „Пјесма Евровизије“ требало је да буде нека врста омажа легендарној шведској групи АББА, која је прије 50 година побиједила на такмичењу пјесмом „Ватерло“, која је проглашена за најбољу евровизијску пјесму свих времена, и глорификација поп музике као врхунске забаве. Ипак, оно што је услиједило било је све осим тријумфа поп музике, да би општа катастрофа услиједила у самом финалу, које се током гласања претворило у распад система, на крајње ружан начин откривајући дубину тектонских проблема који потресају „Евровизију“ и њене организаторе посљедњих година.
Наиме, након бројних проблема током двије полуфиналне вечери, сукоба због израелског учешћа, наводних забрана политичке агенде од стране организатора, сумњивих пролазака у финале, до кулминације је дошло током избора побједника.
Побједник Немо извео је мјешавину електронске музике и опере, у роза сукњици и раскошној бунди, балансирајући на огромном, покретном грамофону док је извлачио високе тонове (рефрен је инспирисан Моцартовом „Чаробном фрулом“), али његову побједу нису одлучили гласови публике већ прилично натегнуте одлуке жирија и сумњива ЕБУ правила гласања, која нису ником јасна, осим организаторима, па је у једном моменту дошло до ситуације да су 22 жирија чланица ЕБУ дала по 12 поена Швајцарцу, и то након што је Бејби Лазања гласовима публике избио у сами врх поретка.
Форсирање Пирових победа
Новинар и публициста Зоран Стајчић, уредник хрватског портала „Равно до дна“, у свом ауторском тексту „Разједињени музиком“, није имао дилему у вези са одлуком ко може побиједити на „Евровизији“ и колико сама публика може на то утицати у крајњем скору.
– Смрди ли на политику, тамо гдје наизглед политика није укључена? Наравно. Смрди ли на теорију завјере? Вјероватно, али нико из „Евровизије“ не може конкретно одговорити на питање: Зашто о популарности поп пјесама на деполитизованом надметању поп пјесама одлучује ико други осим оних који то слушају и на тај ачин процјењују своје фаворите и вољни су тај чин давања ласа чак и платити? Нема политике на „Евровизији“? Ко то може са сигурношћу тврдити након три узастопне године форсирања Пирових побједа, те овогодишње кулминације такмичења које су пратили антиратни протести и велика нервоза организатора? Постојећи код „Евровизије“ треба разбити што прије јер је очито да није проблем у гласу народа, већ у онима који се играју његовим занемаривањем. Године 2021. смо видјели да је могуће да одлучи глас народа и то је донијело најбоље рјешење у побједи бенда „Манскин“ – написао је Стајчић.
Тешко је оспорити вриједност овог закључка, не само због тога што је италијански састав „Манскин“, изабран гласовима публике, направио врло озбиљну каријеру у односу на друге побједнике овог такмичења, већ и зато што би било логично, када већ организатори годинама намећу демократске вриједности „један човјек, један глас“, да након одлуке жирија, побједника одлуче гласови публике, колико год се њени избори не свиђају члановима ЕБУ или државама Европске уније.
Римски циркус
Овако смо на крају, умјесто слављења пола вијека од тријумфа групе АББА и европске поп музике, добили горак укус преваре, који је, као римски циркус некад, показао све слабости „царства“ које га организује.
Подјеле на свим нивоима политичко-друштвено-економско-културног живота Европске уније никад нису биле уочљивије, а умјесто побједе пјесме која се допала публици, побиједила је пјесма која је требало да скрене пажњу на ствари које немају везе са политиком, већ са интересима Оног или Овог.
Уједињени музиком гласио је слоган овогодишње, 68. Пјесме Евровизије у Шведској, али је највеће пјевачко такмичење на Старом континенту било све само не јединствено, а колико су организатори били у паници, говори одлука о забрани уношења застава, коју није нико поштовао, а да буде смјешније, обезбјеђење је удаљило Дорин Фрасинеу из странке Алијанса либерала и демократа за Европу, јер је на такмичење хтјела унијети плаву заставу Европске уније.
Евровизија као културна дипломатија
Др Дин Вулетић, аутор књиге „Послијератна Европа и избор за Пјесму Евровизије“, прве научне књиге о историји ове манифестације, истиче да је политика била присутна на „Евровизији“ и да је већ на првом такмичењу 1956. године, када је Западну Њемачку представљао Валтер Андреас Шварц, Јевреј који је преживио холокауст, то била јасна порука Западне Њемачке.
– Земље ЕУ одувек користе евровизијску сцену као вид културне дипломатије како би послале одређену поруку. Видимо континуитет, да су се песме ангажовале око неких друштвених тема, као што су феминизам, сексуалне слободе и сличне теме. Кроз своју анализу, видим да је политика увек била присутна – рекао је Вулетић.
Писац и публициста, говорећи о овогодишњој манифестацији, каже да увијек након „Евровизије“ има разних теорија завјере и анализа о томе зашто је неко побиједио.
– На крају је хрватска песма победила код публике, Швајцарска код жирија и, према правилима, швајцарска песма је однела победу. Нажалост, немамо научну студију о гласању. Лепо би било имати такву студију јер би онда људи можда мање залазили у теорије завере. Можда бисмо онда научно доказали неке чињенице – додао је Вулетић.
Ватерло за Евровизију
У сумирању домета, први пут у вишедеценијској историји „Евровизије“ један такмичар је искључен, неки су се повукли са проба, трећи је прекршио правила говором на сцени, позивајући на мир, поново је жири обесмислио гласање публике, а најбољи коментар на сва дешавања дао је један твитераш:
„Занимљиво је да се 50 година послије побједе групе АББА и пјесме ‘Ватерло’, ‘Евровизија’ коначно суочава са сопственим Ватерлоом.“
Да не заборавимо, Ватерло је битка у којој је Наполеон, након пораза од стране Британије, Русије, Пруске и Аустрије, изгубио своје царство.
Што се тиче БиХ, она годинама због великих дуговања према ЕБУ не учествује на „Пјесми Евровизије“, и по цијену да испаднемо цинични, могло би се рећи да је то једини мудар и добар потез националног емитера, мучној историји присуства на медијској сцени Европе.
Фаворит
Највећи фаворит био је представник Хрватске Марко Пуришић, који је и освојио највећи број гласова публике, али је завршио на другом мјесту.
Он наступа под умјетничким именом Бејби Лазања и његова пјесма о одласку младих из села у град у потрази за бољим животом „Рим Тим Таги Дим“ већ је постала европски и свјетски хит.
Сам Лазања је своју неочекивану шансу (ушао на национално такмичење као резерва) врхунски искористио за пробој на сцену, већ је распродао три стадиона „Шалата“ за концерте у Загребу, а након одлуке хрватске Владе да му додијели награду од 50.000 евра због промоције Хрватске, новац је донирао у хуманитарне сврхе, показавши да му је интегритет важнији од славе.
