Један пријатељ, одличан познавалац и хришћанства и популарне културе, на недавној трибини нам је пуштао примере сада у Америци врло актуелног хришћанског и конзервативног хип-хопа, на шта сам ја додао наше примере, присутне још од деведесетих, које су за мене у основи квалитетнији и аутентичнији, а свакако мање доктринарни и идеолошки фундирани него они амерички. Али тад још нисам имао у виду последње радове НФЛ Матеје, због чега је моје, додуше кратко и овлашно излагање, остало крње.
За НФЛ Матеју сам знао пре свега као за члана групе „Кликк32“, која је својим раним спотом „Кувам крек“, од неких детектованим као пример оног најгорег у нашој младој музици (промоција дроге и насиља, и то од стране видљиво младих људи, да не кажемо деце), изазвала прилично контроверзи, и која је свакако била једна од првих који су код нас практиковали обрасце дрила, као једног од поджанрова хип-хопа, који се често и најгрубље објашњава као мешавина треп музичких матрица и текстуалних норми и кодова гангста репа. Иако млад, Матеја је кроз ови групу, различите сарадње и соло пројекте до сада доста тога урадио и стекао прилично искуство, што ваља поштовати. Посебно кад у писаној комуникацији са њим видите да се ради о писменом и врло артикулисаном човеку, што је ређе него што би требало да буде.
Ипак, албуми „Анти!“ у сарадњи са Поло Чареом и ауторски пројекат „НФЛ 3“ представљају озбиљан квалитативни и концептуални скок и врхунац су досадашњег Матејиног рада, па можда и најдоследнији и најзаокруженији пример декларативно хришћански и конзервативно усмереног хип-хопа код нас, свидело се неком и само постојање тако нечега у нашој култури или не. При чему, наравно, не сугеришем да хришћански садржај мора обавезно бити одређен у оквирима политичког и идеолошког конзервативизма, нити да би овај млади аутор своје ставове уопште желео да оквалификује као конзервативне, с обзиром на то да се у њима могу препознати и сигнали радикалнијих опција, обично смештених у десни спектар, попут револуционарног национализма, на пример. Било како било, мислим да Матејин рад, бар на два поменута албума, никако не треба сводити на идеолошке параметре, него да га треба посматрати као самосвестан и изграђен музички израз, који нуди озбиљну рефлексију стварности у којој живимо.
Насловна песма албума „Анти!“ у старту сугерише против чега су његови аутори, и прозивка се упућује пре свега на друге хип-хопере, како старије тако и генерацијски ближе. То је очекивано, као један од кодова ове врсте музике, али овде се прозивка не односи пре свега на недостатак радикалности и оштрине у њиховом наступу и порукама, на млакост и конформираност, за коју свака млађа генерација хип-хопера по дефиницијин оптужује своје претходнике и оне комерцијално успешније, већ и на сам хип-хоп као такав, односно његов удео у подстицању култа материјалних вредности, насиља, дроге и слично. Из тога се изводи закључак да ни њихова рефлексија стварности не може бити јасна и исправна и да они, партиципирајући у антивредностима дигнутим на пиједестал у данашњем времену, никако не могу бити легитимни тумачи и критичари таквог света и такве стварности. Дакле, оно „анти“ се односи како на праксу, како то аутори виде, већине оних на хип-хоп сцени, тако и на потребу за оштријим и утемељенијим супротстављањем доминантним вредносним и идејним обрасцима и праксама легитимизованим у нашем и не само нашем друштву. Трећи слој албума „Анти!“ је нуђење алтернативе и заправо праве стајне тачке противљења данашњем свету, а она се декларише као хришћанска, чиме добија карактер противљења „свету овом“, палости самој и чиме се превазилази ниво морализма или идеологије. Најзад, аутори се на овом албуму не постављају као они који су „изнад ситуације“, него као припадници одређене музичке и (суп)културне заједнице који јој истовремено и припадају и оспоравају је, који преиспитују и себе и друге, и који говоре на основу сопственог, проживљеног искуства.
Посебна вредност албума је и духовитост, чиме он добија на зрелости и уверљивости, нарочито изражена у ингениозној песми „Cane Flоw“, истовремено пародији хришћанског имиџа Цанета из Партибрејкерса и самопародији себе као „хип-хоп монаха“.
На овај начин, поруке усмерене против дроге, коцке, криминала, бесмисленог насиља и још бесмисленијег губљења времена, залагање за спремност на тежак рад, дисциплину, добре људске односе, али и такозване „традиционалне вредности“ добијају на дигнитету, чак и за оне међу (добронамерним) слушаоцима којима свака од изнетих идеја или начина њиховог уобличења није најпријемчивија.
Такође, на овом албуму се стварност у којој живимо не одређује магловитим флоскулама, него се јасно упућује на колонијални статус у ком смо, где ниједна прича о „златном добу“ не може да маскира да заправо живимо у „банана држави“, што савесно маскирају како „другосрбијанци“ тако и конформиране самопроглашене „патриоте“. Када клинци виде како због социјалне несигурности „мајка плаче“, они „израсту у дуваче, друкаре и прелетаче“. Од поштеног рада нема ништа, али треба имати снаге и не завидети онима којима је „образ ђон“, па на „путу искушења“ треба изабрати „прави пут“. Једно од искушења је и не пристати на флоскулу да нас Косово и Република Српска „пуно коштају“, јер се нечега, макар радећи „три посла“, морамо одрећи ако држимо до себе и нечег вишег од животињског таворења. Срби су и даље „на ногама“, али то ће остати само ако се не предају дрогама, коцки, нераду, кукавичлуку и инерцији, идолатрији новца и потрошачке удобности, ако не „шире руке кад виде страног инвеститора“. Решење је у индивидуалном, унутрашњем отпору и непристајању, у томе да „моје име светли ко икона“, али и у удруживању, заједништву, готово на витешким (или касније ћемо видети, пре монашким) принципима, који подразумевају одређене идеале, верност и спремност на жртву.
Да би се знало на којим основама може почивати отпор, аутори сугеришу да „где нема Бога идоли су свуда“ и да „нема леба без мотике и среће без труда“, полазећи од тога да су они сами превладали одређене заблуде и искушења и да могу уверљиво да „мисле“, „делују“ и „правду истерују“. Није, дакле, срамота борити се и тешко радити за свој динар, а остати частан и поштен, што је у нашем времену већ јунаштво по себи, јер данас као да је теже одупрети се идолима „света овог“, у шареном оделу потрошачке и адиктивне заводљивости, него икада раније.
Да би се у томе успело, ипак треба у нешто веровати, на нечему чврстом и непролазном утемељити свој живот, а то нису ови или они апстрактни морални нормативи, него Христос. Ова тема, са афирмативним призвуком, још је наглашенија у Матејином самосталном албуму „НФЛ 3“.
У сјајној песми „Сечиво“, ауторски глас говори како га „серафимска крила носе“ јер није „у утопији“, дакле не одвраћа поглед са стварности и истине и не препушта се илузијама, свестан је смрада и црнила света у ком живи, али не жели да пристане на њега и прихвати његове захтеве као егзистенцијално и онтолошки коначне. И зато он „шири реч Христову“, иако „није достојан“, али је „и то боље“ него да прича „причу њихову“, односно причу овога света, који се зна у чему лежи и у чијој је власти. Сам наслов сугерише да нам заправо „никад не пресуди сечиво“, већ ми сами себи, кад пре смрти не успемо да се ослободимо илузија и не погледамо истини у очи, не отворимо се за њу и не кренемо јој у сусрет са вером и надом. Овај свет никада не може бити наш дом ни његови закони истински и вечни, „све овдашње је смор“, али овдашње ће ионако проћи, а зато треба бити спреман, што може само онај који за живота остао отворен за светлост и истину, храбар да сачува лични интегритет и порив за заједницом која не почива само на материјалним и интересним, „овосветским“ односима, којима руководе похлепа и насиље.
Песнички глас на овом албуму отворено и болно исповеда сопствена искушења, падове и пориве, не представља себе као анђела и не позива некога да га следи, али ипак сведочи о својој спремности на промену, на самопреиспитивање, на суочавање са мраком у себи и непристајањем на сиренски зов света, колико год га то коштало. Такође, он не сведочи са апстрактне егзистенцијалне и у грађанском смислу легитимизоване и универзализоване моралне позиције, него из микросоцијалног, „уличног“ контекста који има своје, понекад окрутне, али ипак релативно стабилне кодове. Ауторски глас, дакле, говори из врло конкретне егзистенцијалне ситуације, што му даје посебну вредност и уверљивост и ослобађа га утиска апстрактног морализаторства и идеолошког доктринарства, мада га и затвара за један број слушалаца којима је таква социо-културна позиција, а посебно језик којим се изражава, страна и потенцијално претећа.
Та микросоцијална етика подразумева и бригу за „брата“, али овај пут не само за његову безбедност наспрам конкурентских уличних ентитета или полиције, већ и за његово духовно здравље, да не подлегне заводљивом „ђавољем“ зову и не „одлети“ далеко од свог истинског људског назначења. У том смислу, песнички глас своју позицију одређује као монашку и аскетску, али не као позицију ауторитета него духовне борбе, у песми „Питам их“ директно одређену познатом, како мисионарском тако и попкултурном синтагмом „смрт свету“. Наше је дакле да се боримо, да се „освежимо“ водом духа, кроз веру, молитву и покајање, а „талас“ нечег новог, личног и друштвеног преображаја ће, ако буде воља Божија („ако Бог да“) једном ваљда доћи.
У песми „Стари Восток“ Матејин албум добија најексплицитнији апокалиптички и есхатолошки карактер, где се се кроз читање Књиге Откровења суочава са пролазношћу овога света, за шта је најбољи лек „исихазам“, дубока унутрашња молитва, повезаност са Богом и отвореност за учествовање у његовим енергијама, којим састваравамо Богу у свету и припремамо се за долазећи есхатолошки преображај.
Овај албум још радикалније успоставља „анти“ позицију на којој себе види овај млади аутор (због чега је, речима песме, „анти превише“), одговарајући на питање због чега је многима „болно“ што уопште може да се чује за њега, да оно што он ради, поручује и сведочи има икакав одјек и домет, а што није сводиво само на друштвене, моралне и идеолошке координате, него и оне који гађају у сам центар на ком почива „обличје овога света“, који пролази, а сам чим већини нас, инертних, није лако да се помиримо.
Надајмо се да ће следећи албум НФЛ Матеје бити још радикалнији у овом, „есхатолошком“, правцу и да ће нас још дубље и коренитије узнемиравати, све до нутрине наше овосветске палости и помоћи нам да се отворимо ка ономе што долази, ка нашем истинском лику. Зато је пред њим велики задатак личног, интелектуалног, душевног и духовног раста, како би био спреман и способан да макар и приближно оствари циљеве које је себи поставио и потенцијале које неспорно има. Радујемо се томе, јер нема ништа лепше него присуствовати зрењу, расту и отварању једног, посебно младог човека, што је и за нас, више не тако младе, велики подстицај и утеха.
Владимир Коларић за Компас
