Монографија ”Божидар Вуковић – између историје и имагинације” аутора Мирослава А. Лазића, представља велики допринос савременој научној анализи краја Средњег вијека и почетка Новог доба, на овим просторима.
Збир разних утицаја и стремљења овог размеђа двије епохе, приказује се у непоновљивој личности Божидара Вуковића, вјештог трговца, политичког визионара, прегаоца на пољу културе, убијеђеног хришћанина, својеврсног дипломате, рођеног Подгоричанина, Венецијанца, ктитора зетских манастира и цркава.
Један од најпознатијих Подгоричана у историји
Књига је изашла у издању Народне библиотеке Србије, прије двије године, а ових дана је промовисана у организацији Митрополије Црногорско-приморске, у Храму Христовог Васкрсења, као стручни осврт на лик и дјело једног од најпознатијих међу људима који су икада рођени у граду на Рибници.
Из наше временске перспективе Вуковић је живио на почетку једног вишевјековног раздобља отоманске окупације ових простора, па се можемо чудити његовом полету да сачува и промовише српско-словенско писмо и црквено богослужење; да предано ради на очувању црквених заједница и манастира, али и да дипломатски настоји да подстакне и окупи западне хришћанске владаре у акцију ослобођења, тек поробљених балканских простора.
Али треба бити херменеутички досљедан па разумјети његово вријеме, из ког турска освајања српских земаља још увјек дјелују као немили инцидент, као један недавни догађај, стар тек неколико деценија, који је могуће потиснути одлучном акцијом војних сила са Запада.
Родољуб и црквени ктитор
Неких 300 година прије него што ће се, на таласу позне реформације и раног просветитељства, покренути национални европски покрети, Вуковића видимо као ренесансног родољуба везаног за родну Зету и Подгорицу, али и као човјека који се несумњиво идентификује са широм српском етничком заједницом, српским језичким простором, и као црквеног ктитора, који брине о богомољама у предвечерје обнове Пећке Патријаршије под патријарсима Соколовићима, рођеним Пивљанима.
Дакле, лојални грађанин Венеције, трговац који дјелује на ширем европском простору од Британије до Цариграда, штампар богослужбених књига, стратег могућих војних операција. Као такав, више личи на нововјековног (”поливалентног” како би се обично рекло) свезналца налик Да Винчију, Спинози, Бејкону или Б. Френклину, него на све велике људе културног и духовног живота прије њега. У том смислу Божидар Вуковић је модеран, или можда по који значајан корак испред свог времена.
