Александар Касаноф, ког је амерички Стејт департмент именовао на место помоћника секретара за западни Балкан, годинама је верно служио контроверзној Викторији Нуланд. Она је била један од главних организатора крвавог Мајдана, односно рушења легалне украјинске владе и увлачења ове земље у рат са Русијом.
Уз државног секретара Ентонија Блинкена и саветника за националну безбедност Џејка Саливена, Нуландова, која је донедавно радила на месту замјеника државног секретара за политичка питања, називана је кључном особом америчке спољне политике у последњих неколико деценија и главним инспиратором серије контроверзних потеза Вашингтона.
За време администрације Барака Обаме лично је подржавала протесте у Кијеву. Њена фотографија како дели храну демонстрантима на тргу Мајдан довела је до чувеног дипломатског сукоба са тадашњим руским амбасадором при Уједињеним нацијама Виталијем Чуркином. Он је тада иронично констатовао да „Украјинци једу Американцима из руке“.
Према писању појединих медија Нуландова је 2013. и 2014. руководила операцијом смене, односно завером рушења легално изабраног председника Украјине Виктора Јануковича и постављањем на то место америчке марионете Арсенија Јацењука. Ова операција рушења тадашњих украјинских власти наводно је коштала око пет милијарди долара.
Касаноф и улога у Мајдану
Касаноф, који мијења Габријела Ескобара на мјесту изасланика САД за западни Балкан, годинама је био њена продужена рука. Тачније, једна врста оперативца на терену. Како би било прикривено његово обавештајно деловање, даване су му разне функције. Током крвавог мајданског преврата радио је као политички саветник у америчкој амбасади у Кијеву. За тај период рада добио је награду од својих шефова. Како је тада појашњено од стране Стејт департмента, Касаноф је одликован због „изузетног рада током мајданске револуције“.
Недавно објављена тајна документа ФБИ, који је водио истрагу о наводној умешаности Руса у америчке изборе, откривају тај тајни опус операнди Касанофа. Радећи у америчкој амбасади у Кијеву имао је задатак да врбује људе из украјинске владе. Такође, и поједине бизнисмене, шпијунира опозицију, прикупља информације и прослеђује на адресу Вашингтона.
Један од задатака било је и врбовање Константина Килимника, кључне особе из администрације касније свргнутог украјинског председника Виктора Јануковича. У тим документима је наведено да је Килимник био толико вредан извор информација да је Касаноф његово име држао у тајности, јер се бојао да би га могао провалити „Викиликс“.
Долазак на Балкан
Након украјинске одисеје, али и задатака које је имао у Туркменистану и уопште на просторима Кавказа, Касаноф, у чијој званичној биографији пише да је завршио Национални ратни колеџ, сада постаје једна од кључних фигура америчке спољне политике на просторима западног Балкана.
Интересантно све ово се дешава у време када на место новог америчког амбасадора у БиХ треба да дође Даглас Џонс. Ради се о још једној особи која ужива велико повјерење државног секретара Ентонија Блинкена. И он има више него живописну биографију. Својевремено је био задужен за европску безбедност. Радио је и као отправник послова и заменик шефа Мисије САД при НАТО-у. Боравио је и у Авганистану и Израелу.
Све ово говори да су ови простори поново стављени у фокус америчке спољне политике. Нема више Нуландове, али ту су Блинкен и Џејк Саливен. Али и људи од задатка, попут Касанофа. Они ове просторе, баш као и у случају Украјине, доживљавају као стратешке. То је недавно потврђено и на самиту НАТО-а одржаном у Вашингтону. Према оцјенама појединих аналитичара, поменуте ротације говоре да се одређеним политичким круговима у САД очигледно жури да заврше започете послове у свету па и на Балкану прије председничких избора који ће бити одржани 5. новембра ове године.
Стара гарда
Крајем прошле године за помоћника државног секретара САД за Европу именован је Џејмс О’Брајен, који ће бити надређени Александру Касанофу. О’Брајен је деведесетих био специјални изасланик председника САД за Балкан, али и виши савјетник бивше државне секретарке Медлин Олбрајт. Учествовао је у формулисању Дејтонског мировног споразума 1995. године, а био је и дио америчке делегације током преговора у Рамбујеу 1999. По доласку на ово мјесто подржао је примјену бонских овлашћења од стране Кристијана Шмита, ког Српска не признаје као високог представника.
