Јавне финансије у већини богатих земаља су у веома лошем стању. Француска, Јапан, Британија и Сједињене Државе су примери држава које троше далеко више него што могу да приуште, док њихови лидери немају политичке храбрости да спроведу озбиљне мере штедње, пише британски Економист.
Француска мења премијере једног за другим, јер сваки покушај реформе пензионог система изазива кризу. У Јапану оба кандидата за премијера најављују повећање потрошње, иако је земља већ презадужена. Британија подиже порезе, али и даље има буџетски дефицит, а Америка има огроман дефицит од 6% БДП-а, док председник Доналд Трамп размишља о новим смањењима пореза.
Јавни дуг у богатом свету сада износи око 110% БДП-а, што је ниво који је последњи пут виђен после Наполеонових ратова. Тада су Британији биле потребне деценије строгих буџета да отплати дугове, али данашњи политичари немају вољу да „затегну каиш“.
Разлози су бројни: растући трошкови камата, војне потрошње и старења становништва које тражи све више новца. Повећање пореза је политички неприхватљиво – у Европи су већ превисоки, а у Америци гарантују изборни пораз. Једини пример успешног смањења дуга кроз штедњу био је Канада деведесетих година, али се тако нешто данас не очекује.
Неки се надају да ће вештачка интелигенција (AI) повећати продуктивност и олакшати јавне финансије, али то је варљиво. Са већим приходима расту и пензије и трошкови здравства, па се добици у продуктивности брзо пониште. Поред тога, раст каматних стопа чини старе дугове скупљим за отплату.
Зато је све вероватније да ће владе покушати да смање реалну вредност дугова кроз инфлацију и тзв. „финансијску репресију“, као после Другог светског рата. Централне банке, које већ имају велики утицај на тржиште обвезница, могу ту стратегију лако да спроведу. Популисти попут Трампа и Најџела Фаража већ нападају централне банке, тражећи политику која би ослабила одбрану од инфлације.
Инфлација је непопуларна и неправедна: прерасподељује богатство са штедиша на дужнике и са оних који примају плату у фиксном износу на оне који имају стварну имовину. Џон Мејнард Кејнс је то назвао „произвољним прераспоређивањем богатства“. Ако би се такви процеси поклопили са последицама аутоматизације (AI) и наследства богатства „бејби-бумера“, средња класа би могла бити озбиљно угрожена, што би подривало демократију.
Као пример упозорења наводи се Аргентина, која је у 20. веку, због инфлације и лошег управљања, од једне од најбогатијих земаља света постала држава сталних економских криза.
Међутим, спирала пропадања није неминовна. Инфлација седамдесетих година изазвала је појаву лидера попут Роналда Регана и Маргарет Тачер, који су успоставили нову економску ортодоксију – стабилан новац и одговорне јавне финансије. Независност централних банака постала је темељ економског поверења, а инфлација је у већини земаља деценијама опадала.
Свет је поново на раскрсници: хоће ли богате земље изабрати пут разарајућег задуживања или повратка финансијској одговорности? Ако превладају разборити, свет би могао изаћи из кризе са мањим дуговима и већом свешћу о опасностима прекомерног трошења; у супротном, могао би се сурвати у хаос.
