Никола и Немања Ђорђевић, синови главе породице Горана, из Супске код Ћурпије шеста су генерација ове фамилије која живи у кући коју је 1894. године саградио Горанов прадеда Милан. Комплетна столарија једине преостале куће таквог типа у селу, потиче из тог периода. Горан је урамио делове шара са зидова, сачувао је дрвене полице, чак и огњиште, које је, додуше, преуредио. На кући су и окапнице на којима је такозвана моравска чипка, која симболизује оранице, реку и плодност, јер рељеф има изглед вимена крава. Горан је једино куће препокрио црепом и додао трем.
– Огњиште се налази у централном делу куће, у коме су највише обитавали чланови породице. Ту се спремала храна испод сача и кувала јела у котлу на веригама, пекле печенице за Божић и правили договори о пословима које треба урадити. Полица на једној, „мушкој“ страни, на којој је, углавном, стајао алат, је виша, а полица на „женској страни“ служила је за одлагање свега што је требало за припрему хране. У кући је после Великог рата живело 27 чланова фамилије – каже Ђорђевић.
До ове куће налази се чатмара од дрвених греда и блата са плевом и сламом. Конструкција је дрвена, попуњавана такозваним кљуканим блатом, које је било носећи део куће и које је стављано између стубова и паласата, и блата које је служило за малтерисање куће. Кућа је потом кречена. Ђорђевић каже да је пребројао 190 слојева креча. Што се тиче столарије, мајстори су је израђивали на лицу места према димензијама за врата и прозоре. Уграђивали су шаре и дрвене елементе који су симболизовали делове Мораве и околног простора и „моравску чипку“.
– Моји преци родом су из из околине Требиња, а према записима, датирају из 1786. године. Најпре су се доселили у Хомоље, па у Бигреницу код Ћуприје, а одатле се његов наврндеда Младен Булут, како су га Турци водили у тефтерима, 1831. године доселио у Супску. Његов син Јован презиме је променио у Ђорђевић. Кућу је наследио његов син Милан, потом Миланов син Сима, па Горанов отац Властимир. Данашња Супска, некадашња Субска Горња и Субска Доња добила је име по субу, који су мештани користили за излов рибе. Реч је о својеврсној корпи од плетеног прућа. Када би Морава излила, мештани су је постављали у меандре, а риба је улазила у суб из кога није могла да изађе. Други начин изловљавања био је да се суб постави у време када би се вода враћала у слив реке. Риба је улазила у суб, јер није имала други пролаз. Рибу су користили за славе, али су је и продавали.
Историјат села
У БЛИЗИНИ Супске налази се археолошки локалитет „Стублине“. Сондирањем је утврђено да постоје остаци винчанске културе.
– Насеобина је у континуитету постојала две хиљаде година. Као Субска Горња и Субска Горња, први пут се помиње 1367. године у Повељи кнеза Лазара манастиру Раваница. У турским тефтерима помиње се да насеље има 16 кућа. У периоду од 1600. до 1700. године имало је стотинак кућа, да би 1960. године било око 500 кућа у којима је живело преко 500 становника. Данас у селу живо око 1.250 мештана, преко 400 домаћинстава, од којих је активно око 350 – наводи Ђорђевић за наш лист.
