Живимо у времену које са правом можемо назвати турбулентним. Криза која нас окружује није само економска или политичка – она је дубља, у самом ткиву нашег друштва. То је културолошка, морална и духовна криза, криза идентитета и смисла. Сведоци смо процеса у којем све већи број људи тражи одговоре у алтернативним учењима, често на уштрб истинске духовности и богомдане традиције. У том лавиринту религиозних понуда, секте и парацрквене заједнице заузимају централно место, привлачећи људе који су духовно рањиви или незаситог трагања за „истином“. Сведоци смо хиперпродукције верских учења и учењака, а суштински секти и секташења. Део њих се позива на хришћанство, али они ништа заједничко немају нити са Христом нити са Мајком Црквом. “ Неће свако ко ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; него ко чини вољу Оца Мога који је на Небесима ” (Мт. 7.21) Разни учењаци су управо оно на шта нас је Христос упозоравао, лажни пророци и познаваоци (Светог) Писма. Кроз примамљиве и маркетиншки добро осмишљене презентације продају своја учења, али не да би нас везали за небеско, вечно и непролазно, него да нас вежу за њихове организације. Да би испуњавали не вољу Божију него њихове личне сујете и учења која су плод не Откривења него маште и интрига од којих само вође култова или секти имају корист.
Мета секти су људи који нису утврђени у својој вери, традицији и нису везани за нашу Српску Православну Цркву, наш духовни бедем. Знатижеља је оно што појединце привлачи овим сектама. Све је по мери у тим сектама. Прича се само оно што прија ушима. Оно што је популарно или што већ свакако мислимо. Е сад што то није истина, већини људи није ни битно. Секте често хране его, и стварају привид лажне заједнице и подршке. Уместо да усмеравају на вечни живот, они манипулишу страховима и надама, продајући лажну утеху.
Секте су саставни део ове кризе. Оне су обично лишене апостолског предања, истинске литургије и Светих Тајни. Њихови лидери су гуруи или проповедници који, уместо богомданог ауторитета, делују из сопствених амбиција и сујете. Оно што проповедају није истина, већ адаптирана порука која се своди на пуку маркетиншку привлачност. Њихови чланови, често добронамерни али духовно неутврђени, постају лак плен. Они у сектама налазе „одговоре“ који нису засновани на Божјој истини, већ на манипулацији и обмани.
Карактеристике секти јасно указују на њихову деструктивност. Одбацивање Светог Предања, непоштовање светитеља, моштију и крсне славе, сведено богослужење, сензационализам око „последњих времена“ – све ово представља одступање од Христовог пута. Уместо да своје чланове воде ка Богу, секте их вежу за себе и стварају затворене, изоловане заједнице. У том процесу, оне разарају породице, друштвене везе и индивидуалну духовност.
Примамљивост секти лежи у њиховој способности да се прилагоде времену и околностима. Секте и нове религиозне групације више нису само затворене заједнице које делују у илегали. Данас су их дигитални простори ојачали и омогућили им да продру у сваки аспект живота. Преко друштвених мрежа, „гуруи” и „пророци” проналазе пут до људи, користећи наше страхове, несигурности, па чак и нашу радозналост. Они се представљају као интелектуалне алтернативе, као визионари који нуде одговоре на сва питања, од суштинских до најповршнијих. Њихове поруке често звуче као спасоносне, али заправо манипулишу емоцијама и потребама људи. Страх, усамљеност и неизвесност отворили су врата за нове врсте манипулације. Интернет је постао њихова најмоћнија алатка, а друштвене мреже омогућиле су масовну хиперпродукцију садржаја који заводи људе. Паралелно с тим, јутјуб канали и медији сензационалистички промовишу врачаре, гатаре и различите „духовне учитеље“. Ово је отров који духовно трује, а медијски сензационализам га додатно појачава. Њихове поруке о крају света или магијским решењима за проблеме људи нису ништа друго до отров који дубље усађује духовну пометњу.
Посебно је забрињавајуће ширење секти међу младима. Тинејџери и млади људи, у фази живота када трагају за идентитетом и смислом, често постају мета манипулативних метода попут „бомбардовања љубављу“ („love-bombing“). Преко привидне пажње и подршке, секта успева да придобије нове чланове, који потом постају нови мисионари те исте обмане. Последице су разарајуће – од прекида веза са породицом и пријатељима до духовног и психолошког осиромашења.
Секте су увек имале деструктиван утицај. Историјски примери попут „Храма народа“ Џима Џонса, који је довео до трагедије са преко 900 мртвих, упозоравају нас на крајње исходе секташења као обмане. У нашем друштву, секте попут „Црне руже“ представљају не мању опасност. Њихово деловање често води до деструкције, и то не само на индивидуалном нивоу, већ и у друштвеној структури.
Решење овог проблема није једноставно, али постоји. Државе попут Француске су развиле системску борбу против секти, укључујући правне мере које инкриминишу технике менталне манипулације. Овакви приступи могу послужити као пример. Међутим, истинска превенција мора почети унутар Цркве и породице. Неопходно је духовно образовање, повратак Светом Предању и ојачавање заједнице унутар Српске Православне Цркве. Само тако можемо створити духовни бедем који ће заштитити људе од обмана секти и других деструктивних утицаја.
На крају, важно је схватити да се борба против секти не води само у јавном простору, већ и унутар наших срца. Христова реч остаје најсигурнији путоказ: „Познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8,32). Зато је задатак сваког православног хришћанина да трага за том истином, да остане утврђен у вери и да се чува замки које нуди свет. Спасење није у форми, већ у суштини – у истинском животу по Христу и Његовим заповестима.
