Трећи процес ка дедоларизацији је у погледу кредитирања у свету. Данас је највећи део дуга свих на свету у доларима. Али, како државе које су изван Запада по први пут у последњих 250 година имају сопственa слободнa средства за инвестирање у обиму који је сасвим довољан за укупан развој неразвијених и земаља у развоју, тe ће се и кредити (то се већ увелико догађа) убудуће примарно давати у другим валутама, или ће се омогућавати њихова отплата у другим валутама, а не у долару (и евру, наравно).
Како без доминације долара привреда САД уопште не може да има било какав раст на постојећој структури, то је за њих од највеће важности да се овај процес дедоларизације успори.
Једини реални начин да се то постигне је да се уништи евро, као тренутно друга по снази валута у свету, због тога што је финансијска структура која подржава евро такође западна. Те зато, када не би било евра, готово све светске позиције које је заузимао евро прелиле би се ка долару.
Немачки интерес
Евро и концепт еврозоне имају значајна ограничења и реално нису добар модел за одржавање конкурентних способности Немачке у односу на главне конкуренте у светској трговини – а то су САД, Кина и Јапан. О томе је већ писано (и сам сам разматрао то питање), па то сада нећу детаљније образлагати.
За Немачку је концепт еврозоне имао смисла док је монетарна политика одговарала углавном немачкој привреди, док је Немачка могла да ванинституционалним мерама и компликованим бирократским процедурама држи тржиште еврозоне битно затвореним за конкуренцију изван ЕУ и док су тзв. „приступни фондови” омогућавали да се додатно прикривено субвенционише немачка привреда у већем обиму.
Данас је еврзона више терет него предност за Немачку. Одвојеност одлучивања у монетарној сфери (еврозона) и фискалној политиции која углавном и даље на нивоу Немачке (и других чланица, наравно) чини способност правовремених одлука мање вероватним у Немачкој у односу на Кину, Јапан и САД код којих је све „у једној руци” и у веома поједностављеним и правно несумњивим процедурама.
Све то у кризним временима инвеститоре упућује на пласман средстава изван Немачке. При томе, због нагло повећаног значаја Кине након прекидања односа са Русијом, Немачка више ни приближно не може да држи тржиште еврозоне (фактички) мање доступним конкурентима. Ако морају да пусте Кину, а морају због страха од узвратних мера Кине које би их бациле на колена, како да то исто не дозволе САД и Јапану, али и Индији. А прошло је и време могућег штампања пара.
Алтернатива за Немачку је и настала пре 10-ак година на идеји напуштања еврозоне. Тада је имала подршку од око два одсто грађана. А данас је једино питање да ли је појединачно то најјача партија у Немачкој, или је друга по снази.
Француски интерес
Најчешће се аргументује да је излазак из еврозоне веома ризичан, да је страх од терета дугова највећи кохезиони фактор еврозоне и томе слично. Међутим, шта ако нема евра? Ако нема евра, нема ни дугова.
Наиме, дугови држава еврозоне су у лавовском делу изражени у еврима. Уз то, значајан део тих дугова је у рукама саме Европске централне банке.
Кристин Лагард, председница Европске централне банке (ЕЦБ), потписује се на макети новчанице од 20 евра, 27. новембар 2019. (Фото: EPA-EFE/Armando Babani)
Ако не би било евра, онда би се дугови према ЕЦБ као повериоцу буквално обрисали, а са повериоцима који имају потраживање у, сад више непостојећој валути, преговори о смањењу дуга уз убрзану отплату били би веома једноставни.
Дисконт за исплату тих дугова би био огроман. У најгорем случају, Француска купи за француски франак евро од свих који желе да га се отарасе и исплати обвезнице у еврима. Плати пуну цену обвезнице, али сам евро купи по дисконтној цени, односно, штампањем свог франка.
Реалан сценарио
Финансијски је немогуће напустити еврозону ако то ради једна држава. Осим Немачке која би то могла и сама.
Зато Грчка својевремено и није имала шансе и зато се Јанису Варуфакису само привиђало да је то могуће.
Али ако се Француска (због дугова) и Немачка (због усклађивања економских политика, а и због дугова) договоре да једновремено напусте еврозону, онда никакве опасности нема. Јер нема еврозоне/евра без Француске и Немачке.
Такав договор био би једино ингениозно решење за те економије које могу брзо да спроведу.
То, наравно, неће учинити политичке гарнитуре које су се заклињале у еврозону, али нове гарнитуре, а и у Француској и у Немачкој те нове снаге увелико куцају на врата преузимања власти, то и могу и желе.
Шта мислите, са каквим одушевљењем би такву одлуку дочекале такође банкротиране Италија, Шпанија, Грчка и Португал! У проблему би били повериоци, а не дужници.
Када томе додамо и интерес САД да евро нестане, онда је много вероватније да ће се то и догодити, него да ће евро опстати.
Наравно, све ово је само у поверењу, међу нама. Док нам 2026. године са Запада не потврде да је евро стварно у проблему.
Бранко Павловић
РТ Балкан
