Црква због које су долазили из „Гинисове“ књиге рекорда не би ли је уписали као најмању на свету, о њеном настанку испредају се легенде, а кажу да је подигнута за једну ноћ. Угнездила се на тешко приступачном брегу, црква Мариница, налази се на планини Голији.
Ова светиња се конкретно налази у селу Дојиновићи, 15 километара северозападно од Новог Пазара, а до ње се када је суво време може доћи и пешке. Зими је најчешће „одсечена“ од света, а налази се на 1200 метара надморске висине.
Верује се да је саграђена између 1650. и 1660. године, а да је тако мала због ограничавајућих дозвола Османлијског царства у вези величине цркава, те у њу може да стане троје људи, свештеник у олтару и двоје у наосу. Слава ове цркве се слави 30. јула, на дан који је у православљу посвећен Св. Великомученици Марини – Огњеној Марији. Слава ове цркве је велики дан за парохијане, па многи који раде на западу долазе на годишње одморе како би се помолили овој светитељки, истиче Саво Шмигић, намесник новопазарски.
Саграђена је за једну ноћ
Црквица се отвара два пута током године, на Васкрс и на славу парохије, односно 30. јула. Она је димензија 3×1,5 метар, а саграђена је од трахита и пешчара везаних кречним малтером. Постоји предање да је овдашњи ага дозволио да се гради црква, али да мора бити изграђена на неприступачном месту и веома малих габарита, и да мора бити саграђена за једну ноћ.
Рустичне фреске које осликавају унутрашњост цркве су драгоцене и ретке, а иако су прилично избледеле, међутим ликови светитеља су препознатљиви. Сви унутрашњи зидови цркве су живописани. Због малог простора насликане су само стојеће фигуре светитеља у медаљонима и орнаменти. Није нам познато име живописца, али на основу стилских карактеристика фресака може се рећи да је припадник сликарске школе која је била активна у новопазарском крају између четврте и пете деценије 17. века.
Црква је стављена под заштиту државе као споменик културе од великог значаја, a припада споменичкој целини Сопоћанске околине. По овом предању, цркву су подигли Смудићи, који су се потом одселили у село Љуљац.
Село Попе, које се налази надомак ове црквице, у једном делу историје је имало богат друштвени живот, а овде је столовао и епископ рашки.
