Момчило Настасијевић је једна од својеврсних и оригиналних песничких појава у многогласју међуратног периода српске књижевности.
Разноврсност песничких праваца у међуратном периоду осликавала је нови сензибилитет младе генерације песника који су успостављали модеран приступ у стваралачкој пракси и покушавали да дефинишу свој однос према традицији и предратном систему вредности.
Иако генерацијски блиски, модерни песници међуратног доба поетички су се у много чему међусобно разликовали. Од Станислава Винавера, пеко Растка Петровића и Милоша Црњанског, па Десанке Максимовић, до Радета Драинца, Љубомира Мицића или надреалиста Оскара Давича и Милана Дединца, књижевност, а нарочито поезија између два светска рата кретала се од експресионизма, преко надреализма и многобројних личних праваца попут хипнизма, суматраизма, зенитизма, па све до индивидуалних гласова више или мање ослоњених на традицију.
Биографија
Момчило Настасијевић је рођен 6. октобра 1894. године у Горњем Милановцу, у неимарској породици пореклом са Охрида. Основну школу је учио у Горњем Милановцу, затим у Чачку, да би је завршио у Београду, где касније студира француски језик и књижевност. За време Првог светског рата поново живи у Милановцу, а после рата, цела породица се сели у Београд где Момчило наставља студије и живи у кругу песника и пријатеља заинтересованих за уметност.
По завршеним студијама ради у Београду као гимназијски професор и на том послу остаје до своје смрти. Са објављивањем својих дела почиње касније него његови генерацијски другови Растко Петровић, Милош Црњански, Десанка Максимовић и други.
Године 1932. објављује своју прву песничку збирку „Пет лирских кругова“, која одјекује у ужим читалачким круговима, а у антологијама поезије тога времена заступљен је обично са по само једном песмом.
Тек годину дана после његове смрти, његови пријатељи издају целокупна дела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче и Драме.
Крхке грађе, Настасијевић оболева од туберкулозе и умире у Београду 13. фебруара 1938. године у четрдесет четвртој години живота.
Момчило Настасијевић
У том многогласју, једна од својеврсних и оригиналних песничких појава међуратног периода је Момчило Настасијевић. И то не само у језичко-поетичком смислу већ и у самом сензибилитету песника, који се није интересовао за урбане пределе нити схватао егзистенцију кроз побуну и егзалтацију, како су је доживљавали песници након Првог светског рата. Он је једини песник, како уочава Љубомир Симовић, који није видео промене до којих је довео Први светски рат. У његовим песмама владају страх, очајање и смрт, али то нема никакве везе са историјским околностима у којима је живела његова генерација. Настасијевићев страх од себе и егзистенције као самог постојања је сталан и универзалан.
Друга велика разлика између Настасијевића и његових савременика огледа се у схватању језика – синтаксе и лексике, као и структуре стиха и песме. Његово трагање за матерњом мелодијом, као резултат је давало стихове који одишу архаичношћу и традиционализмом. Своју матерњу мелодију, Настасијевић је тражио у језику народне поезије, религије и средњовековним текстовима, а њоме је желео да проникне на другу страну постојања и дође у додир са неизрецивим и тајанственим. С друге пак стране, Настасијевић покушава да пронађе и начин песничког изражавања следећи пут безречја и неизрецивости. Он трага за звуком, али и за језичким битком, за оним што се крије међу белинама у (не)написаном.
И сама природа песника, одударала је од борбености и револуционараности његових савременика – Настасијевић је тих, миран и повучен, он нема великих, бомбастичних речи за своје дело, не изражава потребу за манифестним дефинисањем свог погледа на свет, нити доживљава стварност кроз поетичко ми. Потпуно неуклопљен у аванградне правце, он остаје усамљена фигура, која не припада никоме, нити њему неко припада – изузев поезије и самоће.
Одлике Настасијевићеве поезије
Оно што је заједничко свим циклусима Настасијевићеве поезије јесте песникова усмереност на важност коју придаје језику и речи – било да се ослања на мелодију или трага за речитативом неизрецивог. Њему су подједнако важни и садржај и форма, и смисао и израз. Рад на језику, заправо рад на песми, представља једну од главних карактеристика којима се Настасијевић разликује од других песника српске књижевности. У времену када авангардни песници пропагирају слободу у писању и следе језичке конструкције које настају игром случаја (техника аутоматског писања), Настасијевић предано ради на својим песмама.
Он сажима своје стихове, изналазећи архаичне изразе, користи лексику религије и фолклора – а све у циљу тражења оне праве речи, праве мелодије или правог затамљења смисла. Познато је да је иза себе оставио више варијаната једне песме: од неких песама сачувано је пет, шест варијанти, а од неких и по десет, па чак и двадесет (“Вечерња”). Значај сачуваних варијанти утолико је већи што оне могу да открију макар назнаке значења иначе херметичних стихова. Кроз њих се “оцртава и процес структурализације појединих песама”, а увидом у варијантне низове можемо открити “саму природу стваралачког процеса једног од највећих српских песника”1 И управо варијанте, односно она последња варијанта песме, представља резултат који читалац често сагледава као херметичан свет, загонетан, недоступан, мистичан, а редукција песничког израза је главни поступак у долажењу до семантичке напрегнутости коју читалац осећа приликом читања ове поезије.
Настасијевић је сажимао, преобликовао, премештао речи, служећи се стилским средствима попут елипсе, игре речи, парадокса, оксиморона, инверзије итд.
Други о Настасијевићy
Винавер је Настасијевића називао свецем српског језика и српског књижевног израза. Настасијевић је песнички обликовао своје слутње сталног тока тајанствених сила, те је доводио у складан однос слутњу и разложно сазнање.
Исидора Секулић је за стваралаштво Момчила Настасијевића рекла: „Настасијевић је био песник истраживач и копач. Мени се увек привиђао као рудар који је малочас изишао из дубина и мрака, радује се виделу, казао би нешто и показао, али би му требало много руку и језика, па се само насмеши и рекне – Ој, Мораво, моје село равно“.
Миодраг Павловић је о Настасијевићу рекао: „Шта може биографија да каже о једном човеку који је тако мало личио на своје време, који се није одредио ни својим делањем у друштву, ни становањем у неком граду, ни боравком у свом телу? Подаци о његовом животу не могу рећи много ни о изворима његовог дела, ни о обележјима једног раздобља. Његов живот је прича о самоћи, и стваралачкој и јавној и најинтимнијој, сличној другим самоћама, а не временима, прошлим и будућим“.
