Од дечака са улице који је одрастао на рубу сиромаштва са завршеном основном школом до човека који је написао књигу, која је преведена на неколико страних језика. Његово име синомим је за хуманост, не само у Бањалуци. Мирослав Субашић, оснивач је Удружења грађана „Мозаик пријатељства“ у склопу којег делује и Јавна кухиња „Оброк љубави“.
За Euronews БиХ говорио је о својој животној мисији, како и на који начин помаже онима којима је помоћ најпотребнија, онима којима су и институције затвориле врата.
Повратак отписаних
Он има, каже, ону школу тешко стечену, животну. Управо је ово Удружење, Мирослава вратило у живот, онда када су му сва врата била затворена и поверење околине изгубљено, када је свој живот градио из испочетка. Зато је данас, истиче, његов живот „Мозаик пријатељства“.
„Мозаик пријатељства мени значи много јер у оном времену када сам дошао памети било је добро што је настало ово удружење. Идеја настанка ‘Мозаика’ највише је помогла мени, питате се зашто? Зато што сам ја, по први пут, могао да учим, да служим другим људима и да их разумем. С друге стране и да се сетим свог одрастања, сиромаштва и борбе у животу. Када погледате наше јавно купатило, оно ме асоцира не период када сам се молио Богу да имам било где да се окупам,“ почео је своју причу Субашић.
На својим леђима ‘Мозаик’ каже, носи своју борбу, како би био слободан.
„Колико год да је ‘Мозаик’ донео добра другим људима, он је уствари највише добра донео мени зато што ми је потпомогао да скинем маску и будем обичан човек и уживам у свом послу. Примати помоћ а онда добити част да ту помоћ ви делите другим људима, мислим да нема веће среће,“ рекао је Мирослав Субашић.
Армија хуманих људи
Истиче како његово име често изједначавају са „Мозаиком пријатељства“, али напомиње како то није тачно јер иза хуманог рада стоји армија добрих људи који чине читаву ту причу.
„Прича о босоногом дечаку“ је књига о његовом животу, тешком, пуном изазова, искушења и препрека. Од руба егзистенције, покушаја суицида па све до вере у Бога, која му је, како с поносом истиче, пружиила шансу за новим, бољим животом.
Од дечака са улице до аутобиографије
Никада, каже, није могао ни сањати, да ће као дечак са завршеном основном школом написати књигу. Није ни крио да је у младости био дете улице, изложен бројним пороцима. Данас из ове животне прерспкетиве, каже, није било лако извући се из канџи таквог живота.
„Из те моје генерације која је изродила велике људе, ја сам можда и једини који је написао књигу. Да није било наставница Сидоније Балван и Милице Рељић ја не бих завршио ни основну школу, јер је неко показао емпатију на тај начин да је детету попут мене помогао да научим да рачунам и пишем“ казао је Мирослав Субашић.
Живот га није мазио, успомене су бројне али, како каже, тешке. У нега, нико није полагао наде.
„Изаћи из тог света, није било ни мало лако. Да ћу ја читати књиге, написати књигу или бавити се хуманитарним радом, у мом насељу Росуље, тада, нико не би поверовао. Пре би поверовали да се дрво може окренути наопачке. Срећан сам и увек кажем, хвала драгом Богу за ту животну промену јер данас доноси много добра. А то гледам из ове преспективе, Јавна кухиња ‘Оброк љубави’ не дели људе, у њој не можете добити приоритет, можете га само добити ако имате потребу али по националном, верском или политичком уверењу никада,“ категоричан је Субашић.
„Човека не чини одело, већ његово срце“
Не гледа он каже, законе и правила јер и њих може да напише неко ко не схвата у каквом времену живимо.
„Поносан сам на ‘Мозаик’ зато што смо ми ту да покушамо да служимо, служимо народу. Из тог разлога, вратити се у живот је велика ствар. И дан данас се сећам, како нас мама одведе негде да добијемо храну. Сећам се како сам и вид изгубио. Ми нисмо имали телевизор већ станемо испред туђег екрана док ја слушам како они једу, то нећу никада заборавити. Зато кажем да човека не чини одело већ његово срце,“ истиче овај хуманитирац.
Прича о „Мозаику пријатљства“ и његовом животу је испреплетена и не може се посматрати одвојено. Његов циљ је, каже, да млађим генерацијама пренесе поруку да живот склон пороцима носи велике опасности.
„Школарина за такав живот је јако скупа али и опасна,“ поручио је он.
Хуманост велики изазов
На врата Јавне кухиње „Оброк љубави“ редовно куца 800 корисника, колико се дневно и припреми оборока, док је тај број знатно већи током викенда, па досеже и до 1.200 оброка.
„Око 1.900 људи на различите начине тражи нашу помоћ. Од једне кухиње у којој се припремало 30 оброка, данас је то 800 оброка. Ова кухиња је више од доброг али служити другим људима, није лако. Мени када неко каже да је хуманост лака, тај човек није хуманиста,“ сматра Субашић.
„Људи траже хлеб више“
Бити хуман у данашње време је, према његовом мишљењу, јако велики изазов али и одговорност. Цене животних намирница које дивљају са минимланом пензијом уз трошкове комуналних услуга и још лекова, грађане шаљу пред врата „Оброка љубави“, јер тамо добијају сигурне и топле оброке.
„Као друштво имамо среће што сви народи на овим просторима још увек у себи имају достојанства. Када то не бисмо имали, била би катастрофала ситуација јер и овако је ситуација тешка. Људи траже хлеб више,“ оценио је.
На питање ко су све корисиници ове јавне кухије, појашњава да ту долазе разни профили људи, па чак и оне породице које су дословно, како наводи, „пропале преко ноћи“, услед подизања кредита или других проблема. Током периода пандемије Цовида-19, корисници су били чак и магистри.
„Један човек ми је дошао и рекао да он и његова жена који су магистри немају шта да једу јер су ванредни професори. И то је величина ‘Мозаика’ који предухитри друштво и помаже људима,“ казао је Субашић.
„Мозаик пријатељства“ људима враћа достојанство
Ипак, највише је поносан на организацију свечаних ручкова који се најчешће припремају поводом међународних и верских празника, па се у просторијама „Оброка љубави“ обележава и православни и католички Божић као и Бајрам, Дан жена као и Српска нова година.
„Ми овде служимо храну у дубоким и плитким тањирима, такву услугу добијамо када одемо и платимо један ручак. Овде људи не плаћају ручак али им ми показујемо да они вреде, да свима кажемо да они вреде и да за свакога од нас има наде. Враћамо им достојанство,“ поручио је Мирослав Субашић.
За крај каже када не би било хуманости и солидарности, не би било ни „Мозаика пријатељства“.
