Русија данас изгледа јаче и здравије него пре почетка рата у Украјини. Шестогодишња пауза у посетама овој земљи, током које није само започела СВО, него је цео свет погодила пошаст названа короном, сасвим је довољна да се уоче промене и контрасти. При томе, овде није реч о Москви. Мегалополиси су искривљена огледала нација. Приликом последње посете видео сам Јарослављ, сада Тулу; Москва је била само успутна станица.
Прво и најважније – Русија се убрзано ослобађа „меке моћи“ политичког Запада. Он је сада њен отворени, ратни непријатељ. Трампова победа на америчким изборима отворила је, истина, разнолике дипломатске могућности, али искуснији руски посматрачи упозоравају да се не би требало уљуљкивати у превеликим надама.
Већ у вожњи са аеродрома путник ће видети да крај аутопута више нема реклама, продавница и ресторана великих светских „брендова“. Свуда ћирилица и – кинеско писмо. Крај вас промичу немачки или француски аутомобили, али то су стари модели; потискују их далекоисточна возила.
Потом, у Тули, на огласним таблама, уместо реклама за западну робу – позиви да се ступа у редове војске и учествује у прославама 80 година од победе у Другом светском рату. У продавницама се не види било каква несташица. Готово све је јевтиније него у Србији. О повољним, руским ценама бензина ваљда не треба ни говорити. Ресторани у центру града ништа слабији од америчких и западноевропских. Препуни су припадника средње класе и младих људи – Тула има два државна универзитета. Много приватних клиника и медицинских услуга; Туљани, међутим, кажу да и државна здравствена заштита веома добро ради.
Тула је средиште руске војне индустрије. Она данас ради у три смене, без престанка. Посла има за све, јер потребе су бескрајне. Реч је о огромним комплексима. Део који се налази у центру града, на реци Упи, настао је у добу Петра Великог, старањем императора и чувеног Никите Демидова, оснивача модерне руске војне индустрије, сељачког сина и зачетника династије, која ће се уздићи до највишег племства. Ту се оружје производи од 1712. године; у оквиру индустријских комплекса налазе се до данас сачуване, обновљене зграде из тога доба. У оближњем, петоспратном Музеју оружја, Туљани се диче својим ратничким алатима, баш онако како се градови у Швајцарској, Француској или Холандији поносе сиревима, винима или лалама.
На фотографијама се види како је Тула изгледала у време Бориса Јељцина. Запуштеност и распад били су плодови послушности према Западу. У последњих десетак година, град је из основе обновљен. Центар Туле, са импресивним Кремљем из 16. века, пример је зналачке реконструкције архитектонског наслеђа. На сјајно уређеном шеталишту крај Упе изложба на отвореном о историји Туле, са илустрацијама сасвим у духу руских традиција. Ту сретох једног војника, унакаженог лица и изранављеног тела, како усамљен полако хода поред реке.
Обновљене су и цркве, обесвећене у совјетском добу. Неке су толико лепе, као на пример она посвећена Покрову Пресвете Богородице, да су истински предукус Небеског Царства. У њима углавном жене, старији свет. Нису пуне младих људи, као код нас. Али су ту, умивене и спремне да, када за то дође време, приме све оне који одлуче да им се врате.
Огроман споменик Лењину краси централни градски трг, испред градске управе. У кремаљском парку, биста Карла Маркса на постаменту на коме се некада налазила биста цара Александра II. Централне градске улице и данас носе совјетска имена. Разумљива је, међутим, потреба да се превазиђу унутрашње поделе, од којих би само непријатељ имао користи. Не вреди сукобљавати се са прошлошћу; измирење са њом много је здравије. Али, по коју цену? Или не би требало да будемо нестрпљиви? Потребно је време да се Русија врати себи и свом предању.
Тако је и са популарном културом. Звуци музике који у јавним просторима долазе до уха највећим делом су западни. Телевизијски забавни програм састоји се од разбибрига типа „Ја имам таленат“. Полуголе музичке звезде ауторитативно оцењују песму младог извођача, обученог и нашминканог као жена.
Млади су значајним делом незаинтересовани за јавни живот, чак и за борбу на живот и смрт, коју Русија води у Украјини. Но, све су то општеевропске бољке. И по томе се јасно види да је Русија била и остала европска земља. Бар нису заражени „воук“ идеологијом, као њихови вршњаци на Западу.
Рат, уз сва страдања и муке, као да има благотворно дејство на Русију. Она је одавно почела да отвара очи, да се избавља из илузија и отима из смртоносног загрљаја Запада. Сада се њен организам убрзано чисти од отрова. Главна и најтежа битка, за ресуверенизацију културе, још је пред њом. Узет је добар курс. Они који је воде очигледно знају вредност стрпљења. Јер време, у то више нема сумње, ради за Русију.
