У времену када је лет кроз облаке био привилегија само најхрабријих, када су ваздухопловци били пионири новог доба, једно име урезало се у историју српског неба – Михајло Петровић. Његова судбина, исписана на страницама славе и трагике, постала је симбол оданости, храбрости и жртве у служби своје отаџбине.
Рођен у питомом шумадијском селу Влакча, Михајло је одрастао у времену великих промена и буђења националне свести. Његова младост била је обележена тежњом ка знању и војној вештини. Војна занатска школа у Крагујевцу била је тек почетак његовог пута, а његова упорност и жеља да се усавршава водили су га до подофицирске артиљеријске школе, где је стекао чин наредника. Но, судбина му није наменила да остане на земљи – његова звезда водиља одвела га је у висине.
Када је српска војска 1912. године позвала добровољце за обуку пилота, Михајло је био међу првима који су се одазвали. У Француској је брзо показао дар за управљање летелицом. Његов први самостални лет био је симболичан узлет читавог српског ваздухопловства. Са пилотском дозволом број 1, постао је први српски званични пилот, носилац међународне лиценце која му је отворила пут ка новим изазовима.
Судбина га је одвела на Приморски аеродромски одред, где је његов задатак био да надгледа непријатељске положаје и пружа ваздушну подршку црногорским снагама у опсади Скадра. Та мисија била је испуњена неизвесношћу, јер су авиони тог доба били крхки, а летови изузетно опасни. Упркос свему, Михајло је полетео у своју судбинску мисију 7. марта 1913. године.
Тога дана, ветар судбине није му био наклоњен. Његов Фарманов авион, погодивши јаку ваздушну струју, изгубио је стабилност. Михајло је испао из летелице са висине од хиљаду метара. Није доживео свој тријумфални повратак на земљу. Постао је први српски пилот који је живот положио на борбеном задатку, прва жртва српског ваздухопловства, али и бесмртни херој којег ће памтити генерације.
Његово тело прво је положено у скромни гроб у Барбалуши, али га је судбина и након смрти водила различитим путевима. Пренесен је на Цетиње, а затим у Београд, где је коначно почивао у породичној гробници. Његов брат, артиљеријски потпуковник Живан Петровић, постарао се да сећање на Михајла не избледи, а споменик на његовом гробу сведочи о части коју му је отаџбина одала.
Данас, у времену када је небо препуно летелица које премошћују океане и континенте, не смемо заборавити пионире који су први раширили крила српског ваздухопловства. Михајло Петровић остаје симбол храбрости, упорности и жртве, сведочанство да су небески витезови међу нама, иако се више не виде голим оком.
