Манастир Сопоћани се налази недалеко од Новог Пазара, 16 км западно уз ток реке Рашке. Међу високим и неродним брдима, озбиљних и мрких облика, с претећим каменим литицама, недалеко од своје престонице Раса, подигао је краљ Урош I (1243-1276) храм Свете Тројице, над самим извором реке Рашке.
Сопоћани, а и сама околина манастира, одликују се лепотом светских размера. Подигнут као задужбина, овај објекат временом је придобио многе друге функције. Речи остају недовољне када треба да се опише овако велелепно здање. Најбоље је његовој лепоти сведочити изблиза.
Историја Сопоћана
Изграђен je на самом изворишту српске државе. Mанастир Сопоћани грађевина је са елементима од вишеструког значаја. Само његово име потиче од словенске речи сопот, што значи извор. Са аспекта историје, ово је здање које памти присуство владара највеће српске средњовековне династије Немањића. Ктитор манастира је краљ Стефан Урош I, син краља Стефана Првовенчаног. Он је око 1260. године најпре подигао цркву и посветио је Светој Тројици.
Низ других владара од тог тренутка надограђује манастир и одржава његов изглед у класичном рашком стилу. Период у којем су Сопоћани највише пропатили, као православна богомоља и споменик српске културе је свакако период турских освајања. Читав комплекс манастира тада оштећен је и осиромашен у више етапа. Сама црква памти и озбиљна разарања. Тек након ослобађања рашке области, од 1926. године почиње рестаурација цркве и околних објеката.
Значај манастира
Манастир Сопоћани је ризница јединственог фрескосликарства, маузолеј краљевске породице, страдалник историје и богомоља. Данас у Сопоћанима можете видети артефакте по којима се манастир истиче у свету уметности. Његове просторије чувају податке вредне за српску историју. У самој околини манастира непрестано се ради на физичким и духовним обновама. Због своје вишеслојне вредности и активног духовног живота, Сопоћани су, од стране УНЕСКО-а, препознати и уврштени на листу светске културне баштине. Тако су прошлост и будућност манастира узети под заштиту, али он и даље радо прима посетиоце и изазива дивљење како верника, љубитеља историје, уметности и заната, тако и обичних туриста.
Архитектура
Храм манастира Сопоћани посвећен је Светој Тројици. Изграђен у духу раније српске архитектуре. Односно, својом основом и простором скоро дословно понавља Жичу. Али је и надмашује величином и висином. Сопоћанска црква, зидана правилним слагањем квадара од сиге, има изглед тробродне романичке базилике, с масивном куполом над средишњим делом наоса и високим звоником на западној страни.
Грађевина је строгих облика, упечатљивих обриса и простране. Добро осветљене унутрашњости. Једноставност и складност у обликовању архитектонских маса, битна за споменике рашке школе XIII века, с наглашеним изразом хоризонталног мировања у простору, веома је доследно спроведена у конструкцији целог здања. Необичан склоп унутрашњег разуђеног простора сопоћанске архитектуре смело и вично је засведен под три крова, од којих је средишњи знатно узвишенији, јер покрива главни брод цркве. Висока купола налази се на уском, коцкастом постољу.
ПЛАН СОПОЋАНА
- Централни део храма
- Нартекс (припрата)
- Капела Светог Стефана
- Капела Светог Симеона Немање
- Проскомидија (протезис)
- Ђаконикон
- Капела Светог Ђорђа
- Капела Светог Николе
- Егзонартекс
Други велики ктитор манастира Сопоћани јесте Стефан Душан, док је још био краљ (1331-1346).
Сликарство манастира
Српска архитектура у доба раних Немањића, у XIII веку, израсла је под снажним утицајем архитектуре романике, неговане на обалама Јадранског мора. Фреско-сликарство које је украшавало унутрашње зидне површине ових здања, иако у суштини византинско, православно, такође је било под утицајем уметничког духа са Запада. Лепи Бог из Амиена – Христос у камену, са портала амиенске катедрале у Француској из прве половине XIII века, има исте „очи душевне и срдачне“ које има и сопоћански Христос, а о којима је са заносом о божанској светлости причао Доментијан. Суштаствени израз једноставних и монументалних зидних маса, са широким отворима, с изгледом фасада на моћним мермерним здањима, у српској архитектури XIII столећа, недељив је од епске, џиновске снаге са исликаних грандиозних композиција и људских фигура на њој.
Српски монаси зографи образовани су махом у Светој Гори, у манастиру Хиландару, или у значајним манастирским средиштима средњевековне Србије, уз могућност, нарочито за даровитије, да спознају угледније ликовне центре на Истоку и Западу, и да на својим уметничким ходочашћима сажимају ликовна искуства за нове поруке. Махом синови господара-феудалаца, задојени духом православља, најрадије су одлазили у Цариград, тадашњу метрополу православног сликарства.
Сопоћанско поколење, учено и прегалачко, на челу са учитељем Доментијаном, већ је било упознато с новим уметничким духом и одушевљено античком културом. Било је то доба када је отпочињала ренесанса, њен хуманистички покрет, у којем ће се однеговати она силна и необуздана снага љубави за човека, и неуништива вера у његове „очи, душевне и срдачне“.
Стваралачка аскеза средњевековних зографа-монаха, надахнута дубоким религиозним осећањем, одликовала се изразитом савесношћу и доследношћу. Сопоћански зограф је свакако своје дело најсавесније сликао. Било да је фреска у простору који није довољно сагледив, или на највиднијем и најистакнутијем месту, његова ју је рука с највећом пажњом и преданошћу обликовала. Радио је тако јер је био дубоко уверен да га посматра сам Бог.
Успење Пресвете Богородице
Изузетно лепо и узвишено фреско-сликарство, које је прославило манастир Сопоћане, налази се на свим унутрашњим зидним површинама централног брода храма, тј. у олтару, наосу и припрати, док је у осталим деловима неједнаког квалитета и знатно заостаје за живописом по коме се Сопоћани тако уочљиво распознају у свеукупном сачуваном византијском сликарству.
Грандиозна композиција Богородичиног Успења, на западном зиду главног дела храма, површине преко 30 м2, замишљена је као величанствена сцена Богородичине смрти. Крај одра Христове мајке, смештеног у средини композиције, стоје Христос, анђели, апостоли и архијереји, као снажни и лепи, тужни јунаци, погнутих глава, у суздржаном болу. Њихове фигуре, дате у широком, епском, снажном и монументалном току линија, што подсећају на статуе умних старогрчких филозофа са најлепших античких дела, као да наговештавају поезију Дантеа и сликарство Ђота, весника ренесансе.
Све фреске у главном делу храма манастира Сопоћани надахнуте су савршеном хармонијом цртежа и колорита. Оне можда најбоље потврђују како је истинском генију довољно само мало боја, па да најпотресније саопшти неизмерно богатство својих осећања и својих имагинација. Окер, светлозелено, виолет, мало азура (кажу да је азур био скупљи од злата), у наизменичном току, слива се и прелива у свим могућим тоновима, од најтамнијег до најсветлијег, преко мноштва фигура дивовског раста, на светковини у најсадржајнијој тишини.
Гробна црква Краља Уроша
Краљ Урош I наменио је Сопоћане себи за гробну цркву. Осим што је за ктитора припремљен гроб на традиционалном месту, у југозападном делу наоса (обележен саркофагом од црвенкастог мермера), у северозападном делу припрате сахрањена је његова мајка, краљица Ана Дандоло, унука славног млетачког дужда Енрика Дандола, која је умрла у време када је црква завршавана. Слика њене смрти репрезентативно је приказана на северном зиду припрате. Преко пута гроба краља Уроша I у главном делу храма, налази се гроб српског архиепископа Јоаникија I. Изгледа да је историјска случајност хтела да пети владар династије Немањића, Урош I, и пети архиепископ српске цркве, Јоаникије I, заједно учествују у градњи и украшавању сопоћанског храма. Њихово верно пријатељство трајало је све до њихове смрти у изгнанству, после насилног преузимања престола од стране краља Драгутина (1276-1282). Касније су њихова тела пренета у манастир Сопоћане, заслугом краљице Јелене Анжујске.
Портрети краља Уроша I, Стефана Првовенчаног, св. Симеона Немање и Драгутина и Милутина, краљевих синова, приказаних у главном делу храма, као и портрети краљеве породице, са супругом Уроша I, краљицом Јеленом Анжујском, рођаком француског краља, и синовима, спадају међу најлепше сачуване владарске портрете у фреско-сликарству тог доба. Од посебног историјског и уметничког значаја су фреске са сценама из живота св. Симеона Немање у њему посвећеној капели, као и оне с приказом догађаја из живота св. Саве у ђаконикону.
У складу са чистим линијама првобитно омалтерисаних фасада, одабрани су ненаметљиви украси геометријског карактера: двоструке слепе аркадице у поткуполним венцима, испод њих мермерне бифоре на прозорима и четворостепени портали од белог, финог, полираног мермера. Исти мајстори извели су и све првобитне клесарске радове у цркви, о чему данас говоре саркофази, посуда за освећену воду (агиазма) и остаци иконостасне преграде. То је било у функцији наглашавања монументалности здања.
