На десној обали садашњег канала Брзаве, скривен у недрима банатских шума, некада је стајао стари манастир чије су црквено звоно одјекивало преко мочвара и ливада. Предање каже да га је крајем 15. века сазидао српски деспот Јован Бранковић, а живот му је удисао дух побожности и уметничке раскоши.
Црква посвећена Светим арханђелима Михајлу и Гаврилу красила је манастирски комплекс. Њен зидни живопис, дело зографа Поповића и Раните из средине 18. века, блистао је у топлим бојама, сведочећи о уздизању душе кроз уметност. Временом су поплаве и влага учиниле своје, али ни једна сила није могла да угаси веру која је обитавала између њених зидова.
Током 1650-их година, ту се повукао уморни темишварски митрополит Јосиф, оставивши за собом блесак светачког живота. Његово име касније ће бити уписано у календаре светих, а мошти ће му почивати у дрвеној катедрали Темишвара.
Манастир је кроз векове био уточиште за монахе и место духовног мира. У његовој ризници чуване су старе српске књиге, попут руком писаног „Чиновника“ из 1529. године. Његова историја исписана је на страницама старих јевађеља, дарованих од калуђера и верника.
Средином 18. века манастир је преживео бројне ударце судбине — од спорова око земље до све мањег броја монаха. Ипак, живот се одржавао у молитви, обради винограда и узгоју стоке. Виноград на вршачким обронцима и млин на Брзави били су сведоци рада и стрпљења монаха.
Али, 1777. године, резолуцијом царице Марије Терезије, манастир је угашен. Његови монаси распоређени су у друге обитељи, а књиге и црквени предмети пренесени су у манастир Светог Ђурђа.
Прошло је готово два века док се манастирска светлост није поново запалила. Године 1944, манастир је оживео као женски румунски манастир, а данас је дом мушког братства. Његова древна душа и даље чува приче о светима и свакодневним борбама за опстанак.
Старе врбе и шљиве, засађене рукама монаха, стоје као чувари успомена. На тим светим местима, где се некада дизала молитва, и данас одзвањају древне химне, сведочећи о животу који пркоси времену и забораву.
