Манастир Грачаница један је од најлепших манастира Српске православне цркве, али и целог православља. Украс је и симбол српског културно-историјског наслеђа Косова и Метохије.
Манастир Грачаница налази се на левој обали реке Грачанке и задужбина је краља Милутина. Подигнута је између 1315. и 1321. године. Удаљена само 9 км од Приштине, последња је у величанственом низу задужбина које је краљ Милутин, „незасити зидатељ божанствених цркава“, подигао у свом отачаству и ван њега.
Предање
По народном предању, краљ Милутин је заспао пред битку на реци Грачанки, па му се јавио анђео Господњи рекавши му да ће победити и да из захвалности Господу Богу, за помоћ која му је пружена, треба да сагради цркву чији ће му се облик приказати. Пробудивши се, краљ је на небу угледао бели облак који је имао облик цркве. Пошто заиста победи у том боју, одмах позва најбоље мајсторе – градитеље и нареди им да започну градњу небесне цркве.
Грачаница је подигнута недалеко од Липљана, античког града (Улпијана), на рушевинама старије Богородичине цркве из XIII века која је била седиште липљанских епископа у оквиру новоосноване самосталне црквене организације Светог Саве (око 1220.), а она на темељима ранохришћанске тробродне базилике из VI века. У повељи исписаној на јужном зиду капеле, краљ Милутин каже:
„Видех разрушеније и паденије храма Свете Богородице грачаничке, јепискупије липљанске, сазидах је од основаније и пописах и украсих изнутра и извана“.
Све је ово било 6830. године, односно 1321. године од рођења Христа.
Од манастирског комплекса остала је само црква, првобитно посвећена Благовестима Богородице (тако је помиње архиепископ Данило II), али се касније, као манастирско посвећење, помиње празник Успење Пресвете Богородице. Припрата са кулом сазидана је неколико деценија касније, са намером да се заштити живопис на западној фасади. Манастир је страдао у време Косовске битке, а припрата приликом турских напада 1379-1383. године, када је изгорела кула, а са њоме и богата збирка рукописних књига.
Црква манастира Грачанице
Византијско – српски стил у српској архитектури током средњег века обухвата период од краја XIII века до краја XIV века и географски простор Метохије, Косова и северне Македоније. За време краља Милутина развијају се централне цркве типа уписаног крста које имају пет кубета које са свих страна подупиру сводови (Грачаница, Старо Нагоричино, Богородица Љевишка …).
Грачаничко петокуполно здање се својим луковима степенасто пење у вис. Уз хармоничну игру сложених кровних површина на којима се смењују кубета и полукружни сводови. Основу храма чине два уписана крста, један у другом, од којих је централни вертикално избачен. Тако је и централна купола, која се ослања на четири слободна ступца, степенасто подигнута увис. На просторима између кракова крста уздижу се четири мања кубета која правилно распоређују масу и целу горњу конструкцију. Овај двоструки уписани крст (квадрат у квадрату, црква у цркви), замисао је којој је тешко наћи премца у свету. Како на Истоку, тако и на Западу. На жалост, историја не памти име генијалног архитекте овог ремек-дела.
Градила је три брата
Предање вели да су Грачаницу градила три брата, неимари са Косова: Ђорђе, Добросав и Никола. Поједини историчари уметности сматрају Николу за протомајстора, који је грађевину осмислио, али се то са сигурношћу не може тврдити.
При зидању грачаничке цркве коришћени су камен, малтер, опека – управо у овом редоследу, са рељефно наглашеним спојницама, чиме су постигнути декоративни ефекти преузети са скупоцене технике преградног емаља, како би дошли до изражаја и текстура и колоритност градивног материјала.
Два дела
Црква манастира Грачанице састоји се из два дела: први део чини главна црква, а други део је спољашња припрата.
Ктиторска представа краља Милутина, који у руци држи модел цркве, показује да је црква првобитно сазидана као једна целина. Главни део је у облику неправилног правоугаоника (приближно 13,5м x 15,5м). Тај део цркве чине: брод (наос), олтарски простор, бочне капеле, унутрашња прирата и опходни бродови. Купола је висока око 20м.
Спољашња припрата је дозидана неколико деценија касније, половином XIV века. Данас је то правоугаона просторија (13,2м x 9м) ступцима подељена на три брода. Била је отворена са три стране као трем и над њом се, по свему судећи, уздизала звонара, ослоњена на два пара у зид напола уграђених јаких стубова (пиластара). Они сада носе слепу куполу. Ова припрата је спаљена и зарушена у турским најездама после Маричке и Косовске битке (1379-1383.), заједно са околним здањима, док је црква остала неоштећена. Обновљена је 1383. године.
Заслугом патријарха Макарија Соколовића извршена је знатна реконструкција манастира Грачанице: сви отвори на спољној припрати су зазидани и насликан је нови слој фресака које су завршене октобра 1570. године. Залагањем патријарха Пајсија црква је прекривена оловом, а за иконостас је 1620. године урађен крст са Христовим распећем.
Спољашња композиција маса са наглашеном степеничастом ритмиком пењања у висину типично је рашка. Грачаница је свакако дело генијалног архитекте. Он је савременим средствима, тада актуелну интернационалну тему, знао да обради у духу једне националне архитектуре која је имала своје посебне естетске идеале. Динамика грачаничке унутрашње и спољашње конструкције страна је византијској архитектури. Облици Грачанице имају у себи изразито антикласицистичке вредности, које би се, можда анахронично, могле назвати романтичним. Снажно истурена у висину, богато рашчлањена, и интензивно обојена црвено – белим контрастима опеке и малтера на тамбурима кубета, Грачаница веома срећно сажима у себи супротне тенденције византијске и готске архитектуре.
Живопис манастира Грачанице
Унутрашња архитектура понавља водеће идеје спољашње и читава стреми у висину, и она је сва у оштрим контрастима немирне светлости и сенке. Монументална је и драматична атмосфера цркве, а вертикализам унутрашњег простора ефектно је подвучен градацијом светлости, која расте у висину.
У цркви манастира Грачанице постоје три врсте сликарства: у наосу је најраније, а у спољној припрати су два млађа. Унутрашњи простор Грачанице украшен је фрескама негде између 1318. и 1321. године. Сликарство је добро очувано и све сцене су изведене, углавном, у традицији српског средњевековног сликарства. Композиције у наосу посвећене су земном животу Исуса Христа и црквеном календару. Окосницу чини циклус Великих празника, Чуда и Страдања Христових. У унутрашњој припрати налазе се портрети ктитора: краља Милутина и краљице Симониде, затим портрети Милутинових родитеља, краљице Јелене као монахиње и краља Уроша као монаха. У припрати је опширно илустрован и Страшни суд. У спољашњој припрати сачувана је значајна површина фресака из 1570. године, уз ктиторство патријарха Макарија Соколовића.
Сматра се да је на челу радионице која је извела живопис Грачанице стајао Михаило Евтихијев, вероватно из солунске уметничке породице Астрапа. Михаило је радио за краља Милутина у цркви Богородице Љевишке у Призрену и у манастирској цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричину, где се потписао, а осим Грачанице са извесном сигурношћу му се приписују и фреске у Краљевој цркви манастира Студенице.
Богати метоси
На улазу у цркву налазе се, један насупрот другом, портрети ктитора краља Милутина и његове жене Симониде. Портрети краљевског пара су у самој оси грађевине. Две теме су спојене у једну – ктиторска представа и небеска инвеститура – анђели спуштају круне на главе краљици и краљу.
У Грачаници је, први пут у старом српском сликарству, насликана усправно у виду увис разгранате лозе устројена лоза Немањића, са 16 портрета.
При крају своје владавине, сазидавши архитектонски драгуљ, манастир Грачаницу, краљ Милутин је богато обдарио метосима, земљом и људима, старајући се о њеном процвату. Даровна повеља је у целости исписана на зиду цркве на коју се односи. Ова повеља налази се у десној капели, поред олтара, испод велике фреске Пророка Илије. Повеља је исписана на белом зиду фреско техником, меко-црном бојом и рашком редакцијом српскословенског језика.
Богата грачаничка ризница страдала је у пожару који се догодио између 1379. и 1383. године. Данас се у ризници налази један број вредних икона из XVI, XVII и XVIII века, као и неколико значајних рукописних књига и литургијских предмета.
Манастир Грачаница је општежитељни манастир у коме од краја Другог светског рата живи монашко сестринство. Монашки живот и служење народу увек су, кроз историју, биле основне активности грачаничких монаха и монахиња. Уз свакодневне молитве и богослужења, манастир Грачаница био је и важан просветни центар за косовско-метохијске Србе у време турског ропства, а у манастиру је још у првој половини XVI века постојала прва штампарија. Под сводовима ове древне Милутинове задужбине духовно су се образовале генерације свештеника и монаха који су својим духовним и просветитељским радом оставили јак печат на историју српског народа са ових простора.
