„Кад сам био дечак, веровао сам у Бога, али сад више не морам да верујем, јер знам да Бог постоји.“ Речи су то Светог Владике Николаја Велимировића, Охридског и Жичког, једног од најистакнутијих православних теолога посљедњих векова и једног од најзнаменитијих Срба.
Мали Никола је одрастао у родном Лелићу, близу Ваљева, данас селу с мање од 500 житеља, за које, међутим, зна цела Србија, као и многи православци из других земаља. Добар део села притом никако не спада у ону стару формулацију „збијеног типа“ него је разбацано у бројне засеоке од по неколико кућа у „чопорима“.
Лелић није познат само као родно село Светог Николаја него и по још неколико светих људи, а једна од „природних последица“ тога, дакако позитивна, јесу три манастира у сеоском атару.
Манастир Ћелије
Најстарији је манастир Ћелије, смештен у брдовитом пределу на левој обали речице Градац. Предање његов настанак смешта у средњи век, а градњу приписује српском и каснијем краљу Срема, Срефану Драгутину, владару с краја 13. и почетка 14. века.
Манастир Ћелије се стварно први пут спомиње у једном османском документу из 1560. године. Манастир, као и многе друге цркве у ваљевском крају, 1791. године запалио је злогласни Махмут-паша Бушатлија, а монаси су бегом морали спашавати живу главу.
До манастира се може аутом, а ко жели комбиновати веру, природу и разгибавање, може и уз 930 „стрмих степеница“, како, уз упозорење „Стани – Размисли – Крени“, стоји у подножју захтевног успона. Гликостаза, тако се зове, а име је добила по „вечној“ игуманији Гликерији Јањић, која је манастиром управљала дуже од 60 година, чак од 1962.
Манастир се ни да ни наслутити на прилазу скривеном у густој шуми, али је зато слика манастирског комплекса, с прилично велепном новом црквом у средишту комплекса, кад се угледа у питомој котлини, величанствена. Испред улаза, на лијепо обликованој дрвеној плочи каквих има свугђе око манастирске цркве, цитат проте Матеје Ненадовића, а на зидовима доњег приступног пута, од ријеке и старе цркве, прикази од мозаика српских светаца и владара. Међу њима, између светог Стефана, краља дечанског, и Богородице с Исусом, и милешевски Бели анђео.
Свети Ава Јустин
Манастир је женски, али се за сат времена у видокругу неће појавити ниједна монахиња, само постарији свештеник. Није о главу, погледима посјетитеља све је „на извол’те“, па тако и – нека је нова нȍва – неупоредиво занимљивија стара црква Светих Архангела и оно што се има видети око ње. Двојица су главних јунака у Ћелијама, један црквени, други световни. Црквени је Свети Ава Јустин Ћелијски, одавно већ познат и као Преподобни Јустин Ћелијски и свети Ава Јустин, рођењем Врањанац, дугогодишњи архимандрит овог манастира, теолог, универзитетски професор и велики познавалац дела Фјодора Михаиловича Достојевског.
Тамо је његов гроб, прекривен црвеним цвећем, а на овећем каменом крсту пише само „Отац Јустин“, па је чак и то заклоњено његовом сликом из позне доби. Тако је урађено по његовој изричитој жељи, али многи свеједно у Ћелије дођу само да би видели његов гроб и онде се помолили. Нико од њих не пропусти ући и у цркву; тамо је, близу олтара, кивот с његовим моштима, односно земним остацима, из гроба пренесеним 2014.
Споменик јунаку Илији Бирчанину
Други је, „световни светац“, Илија Бирчанин (1764. – 1804.), међу Србима слављен као један од јунака Првог српског устанка, мада је стварно 1804., чим су Турци „нањушили“ да се спрема нешто крупно, први погубљен од 72 кнеза и народна првака „таргетирана“ као вјероватни организатори оног „нечег крупног“, што ће ускоро прерасти у устанак.
Српски историчари углавном „заборављају“ да су Бирчанин и многи од погубљених му другова коју годину прије „сече кнезова“ спашавали београдског Хаџи Мустафа-пашу од јањичара, али на крају његов врат нису спасили од јањичарске сабље, која ће мало потом пресјећи и њихове вратне жиле.
То није умањило вјеру овдашњег народа, а ни Срба у целини, у Бирчанина, као ни оно што је о њему записао прота Матеја Ненадовић, да се, наиме, након што се нашао у турској тамници, испоставило како је био сасвим обичан човек кога је било страх смрти и који је властити живот волео немјерљиво више него властито јунаштво и достојанство опеване у народним пјесмама.
Пуно је, неколико десетина, гробова око старе цркве, многи су, или њихови сродници, сматрали како су толико вредни и толико близу самим небесима да заслужују бити покопани не у тамо неком гробљу где ће поред њих лежати и посљедња беда и фукара него баш уз цркву. Онај мајор, онај други прота, трећи војник, четврти учитељ, пети ђак, па регрут, резервни поручник, она жена воскара и „вешта бабица“, друга свећеникова супруга…
Манастир Лелић
Ниже је манастир Лелић, задужбине Светог Владике Николаја, оца му Драгомира и мајке Екатерине. Црква посвећена Преносу моштију светог Николаја Мирликијског Чудотворца дуго је времена била „обична“ парохијска, грађена од 1927. до 1929. на породичном имању Велимировића, а манастир је постала тек 1996.године. Нацртао ју је лично владика Николај, у понешто модернизованом моравском стилу, с крстом као основом и одвојеним звоником.
Наравно да је владика овђе главна „звезда“ и да уситно и угусто изрезбарени кивот с његовим посмртним остацима – узалуд им житија пуна подвига и чуда, мученичке смрти, цркве и олтари – засјењује све светитеље на иконостасу, стубовима и зидовима. Нико не прође да не додирне кивот и пољуби га. Владика је на бољи свет преселио 18. марта 1956. у руском манастиру Светог Тихона у Пенсилванији, сахрањен је у српском манастиру Светог Саве у Либертвилу код Чикага, а његови посмртни остаци у Лелић су пренесени кад су то допустиле политичке околности, 3. маја 1991. За свеца је проглашен 2003.
У манастирској порти неколико је капелица, а једна је такође задужбина владике Николаја, успут и маузолеј његових Велимировића. У једном углу и потписан је, и то као епископ Николај, а тај чин је задобио још 1919. у Жичкој епархији. Треба рећи да Николај није једини од Велимировића с високим чином: његов нећак Јован (1912. – 1989.) овђе се, тада као архимандрит, касније епископ шабачко-ваљевски, потписао испод споменика својим родитељима. Друга, мања капела је, пак, подигнута двојици Недића, Милутину и Александру, „свршеним великим матурантима несталим у рату 1945. Подигоше ову капелу несрећни родитељи“ Олга и Душан, обоје учитељи из Београда, којима је капела такође последње почивалиште. Трећа је споменик Лелићанима и житељима околних села погинулим 1912. – 1918. „за слободу и уједињење своје отаџбине“, подигнута „уз велику помоћ Њ. В. краља Александра И“.
