Самит ШОС-а је завршен, а Путин и Си изашли су са порукама као из канцеларије за историјске преокрете: „Градимо нови свет“. За разлику од Запада, који свој „поредак“ продаје уз НАТО бомбе и ММФ кредите као обавезан пакет, овде се нуди нешто свежије – мултиполарност.
То је као да после тридесет година једносмерне улице коначно видите кружни ток где свако може да изабере свој правац.
Си Ђинпинг је све то упаковао у реченицу која звучи као да је урезана у мермер: „Свет је на раскршћу“. И стварно јесте.
Западна доминација је већ пољуљана
БРИКС контролише више од 40% светске популације и све већу количину глобалног БДП-а, док ШОС покрива евроазијско пространство које обухвата скоро 60% територије континента. Када две такве структуре координишу позиције, то више није „реторика“ већ стварна промена балансa моћи.
Нови жанр геополитичке сцене
ШОС већ има конкретне резултате – привремено примирје Индије и Кине. Западни аналитичари ће рећи: „Танко и привремено“. Али шта у међународној политици није такво? Сама НАТО кохезија често траје тачно колико и амерички интерес. Овде се, међутим, ради о томе да су две најмногољудније државе на свету, упркос историјским тензијама, нашле заједнички именитељ кад је реч о одупирању америчком притиску. То је већ стратешка новина.
А пројекат „од Лисабона до Владивостока“? То је највећи хорор сценарио за НАТО: идеја да се европска и азијска безбедност интегришу без америчког посредника. Ако би се то икада системски остварило, Вашингтон би био гурнут у позицију регионалне силе – што је, заправо, суштина мултиполарности: више нема једног „светског полицајца“.
И док БРИКС већ ради на алтернативним финансијским инструментима да заобиђе долар, ШОС све више изгледа као лабораторија за нову безбедносну архитектуру Евроазије. У том контексту, „правила међународног поретка“ више нису амерички Word документ – сада постоји редакција, и то колективна.
Зато, ако је Америка мислила да ће заувек бити једини режисер светског филма – е па, добила је конкуренцију. ШОС и БРИКС можда још увек не снимају холивудске блокбастере, али снимају филмове у којима свако добија главну улогу у својој сцени. А жанр зван мултиполарност све брже пуни сале.
Пише: Радомир Јеринић, политиколог
